Naslov sam pozajmio od Džonija, pesma je, naravno, Nedeljni komentar, za čitaoce kojima to eventualno nije poznato, mada sumnjam da takvi čitaju „Vreme“. Ali mi odlično leži uz priču o komentarima na internetu, vrsti komunikacije koja se u Srbiji primila bolje nego Tviter.
Povoda za ovu priču ima mnogo, ali ja biram ovaj aktuelan, poviku naprednjaka na nekoliko medijskih sajtova i navodnu blokadu pronaprednjačkih komentara na njima.
Na jednom od tih sajtova, na portalu RTS-a, imam nekakvu ulogu. Koordinator sam svih aktivnosti portala, tako da imam uvid u sve komentare i objavljene i neobjavljene.
Razlog zašto neki sajt objavljuje komentare, sličan je razlogu zašto televizijski i radio novinari rade ulične ankete. To nije presek „razmišljanja nacije“, ali je obično zanimljiva ilustracija koja oživljava priču. Komentari na internetu povećavaju interesovanje za tekst, koji dobija novu dimenziju, neku vrstu interaktivnosti. To je i dobro i opasno.
Prvo, komentatori su uglavnom anonimni. Ne snose nikakvu odgovornost, a mrtvi su ljuti kada se njihovo zapljuvavanje ne objavi i odmah potežu argument o neviđenoj cenzuri. Uprkos svemu tome, ne bi se legitimisali ni za živu glavu.
Pre nekoliko meseci razgovarao sam Stivom Hermanom, urednikom BBC-jevog News sajta, i on mi je rekao da traže najbolji model za objavljivanje komentara koje do sada nisu puštali. Rekoh mu da je naše iskustvo da nema dobrog modela. Uvedeš li registraciju komentatora, mnoge će mrzeti da još i to obave kada im dođe da nešto prokomentarišu i sve će se svesti na malu grupu posvećenika i profesionalnih spinera, što svakako nije cilj.
Ostaje moderacija, što radi RTS. Kriterijum je isti kao kod ulične ankete, na sajtu ne objavljujemo ništa što ne bismo objavili na radiju ili televiziji. Problem je kako isfiltrirati komentare kada počnu da stižu u ogromnom broju, da li objavljivati baš svaki koji prolazi kriterijume ili je dovoljno objaviti neke ilustrativne, odnosno reprezentativne.
Jer, postoji opasnost da komentari potpuno promene ton osnovnog teksta, bilo da ih neko šalje smišljeno i organizovano (stranka, kompanija) ili da stižu spontano. Čak i da je u pitanju pravi glas naroda, može da obesmisli uređivačku politiku. A zadatak medija je da utiču da se javna svest pomera u pozitivnom smeru, što ponekad znači plivanje protiv žestokih struja.
Po meni, žaliti se da vam neko ne pušta komentar isto je što i tražiti od njega da napiše ono što mu vi diktirate.
Urednik sajta odgovoran je za sve što se na sajtu objavi, uključujući i komentare i to mu daje za pravo da ih bira, ako to želi. Ne mora, može da ih pušta redom, mada to nikome ne bih preporučio.
Cenzuru na internetu bi da sprovedu nezadovoljni komentatori, oni koji misle da je njihovo pravo da im se objavi sve što napišu iako bi trebalo da se raduju kada moderator zaključi da su rekli nešto pametno što treba da čuju i drugi.
Uostalom, internet je slobodan prostor, mesta za pisanje koliko voliš. Ali ima onih koji se i u praznom bioskopu namere da sednu baš pored vas, pa da šuškaju kokicama i podriguju i bune se kada ih zamolite da se samo malo pomere.
Zaista, šta mislite o takvima?
