Železnička stanica Odžaci Kalvarija kakvu pamtim od detinjstva bila je naizgled jedna sasvim obična postaja na rubu beznačajnog bačkog gradića, u kojem je dan-danas veliki društveni događaj kada nečije jato gusaka malo jače zagače po šoru tokom letnje sijeste. Tuda bi nekoliko puta dnevno prokloparao olinjali šinobus za Bogojevo ili za Novi Sad, a noću bi protutnjao po jedan brzi voz za i iz Zagreba, i to je sve. Zgradica beše veoma daleki i umanjeni odjek lepote i sklada ozbiljnijih štacija austro-ugarske železničke mreže, palanački skromna, zaturena, pravo oličenje Sporednosti u svetu. Mislim, šta da vam kažem: ta stanica nije bila glavna čak ni u samim Odžacima! Postoji, naime, i stanica Odžaci, na drugom kraju mesta: nešto veća zgrada (a i kolosek-dva više), iza koje se krije podjednaka beznačajnost. Bezbrojne sam sate proveo na Kalvariji čekajući voz ili šinobus, prvo u socijalistička, posle i u ratna vremena; stanica je bivala sve oronulija, kao i ljudi koji su se koristili njome, nestalo je i peći bubnjare u čekaonici i ko zna još čega, sve dok ta kuća nije počela da isijava užasom praznine kao pravim sadržajem epohe. Samo je jedno na njoj bivalo konstanta: oznaka zabrane fotografisanja, pod pretnjom strogih zakonskih sankcija. Objašnjeno mi je, još kad sam pitao prvi put, da se slikanje stanice tretira kao špijunska rabota. Nisam umeo da razaberem šta je to što ima na stanici Odžaci Kalvarija a da nema na bilo kojoj drugoj. Uostalom, nema veze: i na svim drugim stanicama stajala je ista zabrana. I stvarno, ne pamtim da sam nekada video nekoga da fotografiše Odžaci Kalvariju: ne znam da li zbog zabrane, ili zato što je u tim boljim vremenima fotografisanje bilo nešto što se čuva samo za retke i važne trenutke.
Posle me, imao sam već četrnaest, poslalo na kurs za radio amatere; bilo je to na ORA Sisak ‘79; kurs je vodio direktor lokalne škole, koji nam je, uz tehničke stvari, odmah objasnio i bezbednosni aspekt problema: „Kontaktiraćete s ljudima iz stranih zemalja, slobodno im recite odakle zovete, ali ne udovoljavajte njihovoj radoznalosti ako, na primer, pitaju koliko Sisak ima stanovnika. Znate, deco, svakakvi se tu javljaju, i pokušavaju da zloupotrebe ovu plemenitu delatnost i dođu do poverljivih podataka.“ Bilo mi je sve to malko čudno jer si u svakom turističkom vodiču mogao da saznaš koliko Sisak ima stanovnika, ali hajde, valjda drug direktor zna šta zbori. I tako, sećam se da sam stupio u kontakt s nekim iz bratske socijalističke Čehoslovačke, lepo smo ćaskali, ali znao sam za jadac i nisam mu odao koliko Sisak ima stanovnika – ili zato što sam bio karakter, ili možda zato što me nije ni pitao.
Šest godina kasnije, otišao sam u vojsku. Još nismo sastavili ni nedelju dana u uniformi, poručnik nas je sve okupio u hodniku da nas izriba, besan i užasnut zato što je jedan od nas napisao u pismu kući koliko nas ima u spavaonici (nikome od nadležnih nije ni palo na pamet da moguće ima nečega nepriličnog u tome da čak ni ne kriju da čitaju naša pisma). Kako god, tim je brbljanjem visoko sofistifikovanih vojnih tajni gušter-nesrećnik ozbiljno ugrozio bezbednost naše socijalističke otadžbine, i da je pismo uspelo u tom obliku da napusti kasarnski krug, ko zna šta bi bilo s nama. Neprijatelj bi ga se garant dočepao, i onda kuku Todore! Ne možemo ni da zamislimo šta bi sve izvukao iz te osetljive informacije. Posle sam još četirostotinak dana tumarao hodnicima Prvog gardijskog bataljona veze, na kojima je pisalo: „Pažnja! Neprijatelj prisluškuje!“ Silno me je zabavljala ideja da me neprijatelj prisluškuje i užasno se nervira jer ne može da čuje ništa korisno i pametno, same gluposti. To je bio moj način borbe protiv Neprijatelja: opstrukcija.
Pa ipak, izgleda da nisu svi imali moju bezbednosnu kulturu, i tako je naš svet propao, prvo onaj socijalistički, posle i onaj srpstvujući, i sve što su čuvali oni koji su ga čuvali otišlo je u prah i pepeo ništavila. A sa njim, bogme, i naši dotadašnji životi. Dugo sam, u svojoj naivnosti, glavnu krivicu za to pripisivao raznim miloševićima, šešeljima, vučićima, dačićima i ostalim tuđmanima, ali izgleda da sam bio u krivu. Sjebo nas je neki Čedo Čolović iz Ugrinovaca, špijunčina, taj je bacao vradžbine na nas, sipao nam drogu u piće i u mraku prcao naše kokoške, taj je špijao naše dragocenosti i odavao naše tajne, a Đure nije bilo nigde da blokira aerodrom, valjda jer su došla neka zla vremena u kojima je Đuru proglasilo sirovom budalom, a izdajnici i špijuni vodili su glavnu reč. Srećom, s tim je gotovo, ponovo smo na pravom putu.
Nisu oni dragi ljudi iz gornjeg pasusa zapravo ništa krivi, oni su činili što je bilo moguće da zaustave izdaju i propast. Ali je zlikovac Čedo Č. izgleda iskoristio našu nepažnju i uspeo je da uslika stanicu Odžaci Kalvarija iz svih uglova, i prosledi taj materijal Tamo Gde Treba; posle je uspeo da sazna koliko Sisak ima stanovnika, a valjda ne moram da vam nacrtam koliko je ta informacija razorna ako se nađe u pogrešnim rukama! Naposletku, Čedo je kanda uspeo i da prebroji nas remce iz klase avgust ‘85. u spavaonici VP 5140 – mada sam mu ja pred nosom ugasio svetlo, ali ima taj i bater-lampu – i tu je već bilo kasno za sve. Bili smo razoružani, bez tajni i bez odbrane.
Časna reč, vaše prevashodstvo, evo baš je tako bilo, ne bio ja Ivan Bezdomni, koji vam piše iz ludnice.
