Uveče tog mitskog Petog oktobra, našli smo se u nekom času pred zgradom Politike (iz koje je tzv. Hadži Struja šmugnuo tek koji sat ranije) radoznalo i ne bez doze trijumfalizma iščekujući prve primerke večernjeg izdanja „oslobođenih“ novina, donekle i nesvesno overavajući tradicionalno „vlaškomagijsko“ verovanje da u Srbiji ne možeš čestito ni da umreš ako nisi umro u Politici; tako smo kanda i mi čekali da nam i Politika saopšti da je njen dotadašnji supervizor politički „umro“, a da se Srbija čilo probudila iz dvanaestogodišnje noćne more. Pa da tek onda i sami poverujemo u to. Kako god, od tog ne baš dugog džedžanja pred staklenim izlogom u prizemlju sećam se još samo da mi je izvesni građanin, sav ozaren, prišao i pitao me da jesam li ja „gospodin Timofejev“, na šta sam ja rutinskom gestom, s odmerenom dozom izvesne dobro uvežbane stidljivosti i skromnosti, potvrdno klimnuo glavom, što ga je još više ushitilo. Pa, mislim, šta ima veze, zašto da razočaram čoveka…
Petnaest godina kasnije, ta ista Politika objavljuje neku vrstu „pro et contra“ rubričice s kratkim, u vrednosnom smislu međusobno oštro suprotstavljenim iskazima o The petom oktobru Vesne Pešić i… stanovitog Miroslava Parovića. Šta u toj priči radi Vesna Pešić nije potrebno objašnjavati, ali otkud tu likom i delom irelevantni predsednik opskurne desničarske partijice, a koji je inače tog petog oktobra imao svega šesnaest godina, e to već znaju samo bog i Ljilja – mada, za boga nije baš sigurno. Ne bih se čudio da i on/ona/ono cokće u neverici.
Enivej, možda izbor Parovića na kraju i nije tako nebulozan, to jest, nije da nije, ali ta nebuloznost je možda donela neku kolateralnu korist. Njegovo kratko pisanije, doduše, vrvi uobičajenim stereotipnim i svakog smisla, logike i konteksta lišenim „kontraoktobarskim“ prenemaganjem, ali ima tu i jedan biser koji je vredelo izroniti: „Nastupile su mračne dvehiljadite godine, u čijem mraku u velikoj meri i danas živimo“.
Mračne dvehiljadite godine – pa, nije li to naprosto dražesno? Nije opskurni autor baš toliki nevježa da ne bi znao zašto koristi baš taj i takav izraz: to je zapravo parafraza, ujedno i persiflaža, „mračnih devedesetih“, odrednice koju su mnogi koristili, dakako i moja malenkost. A kako i ne bi? Šta, da nisu možda bile „zlatne“?! Pa i jesu, ali samo za marodere i ubice, za ukoljice i barabe. Njima je stvarno išlo odlično. A nije, doduše, loše krenulo ni njihovim podguznim muvama i javnim obožavaocima/saučesnicima, uključujući i medijski i intelektualni ološ. Ostali nemaju ni jedan suvisli razlog (privatne živote, ljubavne zgode, žal za mlados’ i slično tu ostavljam po strani) da žale za tom strašnom dekadom.
Dvehiljadite u tom smislu ne mogu biti „mračne“ jer predstavljaju političku, društvenu, u dobroj meri i kulturološku negaciju devedesetih; ono što je u njima ipak bilo „mračno“ jeste baš ono gde diskontinuiteta sa devedesetim nije bilo (dovoljno) – ali neće biti da Parović misli na takve stvari kad baja o „mračnim dvehiljaditim“.
Ne razglabam ja o svemu ovome zbog slučajnog Miroslava P. – ako ništa drugo, iz njegove je (svetonazorne) pozicije posve normalno da o tom periodu sudi baš tako. Hoću da upozorim na nešto drugo. Izraz koji je on upotrebio samo je nešto oštriji i eksplicitniji – od onoga što bi prijalo većinskom javnom mnjenju – način da se iskaže sud koji je po sebi već potpuno inkorporiran u mejnstrim, do te mere da je gotovo postao standard za govor o „postoktobarskoj“ Srbiji. Tih dvanaest „dosmanlijskih“ godina – koje su odmenile dvanaest godina miloševićevsko-šešeljevskog krvavog ludila – još je bilo uveliko u toku kada je u središte javnog govora i opšte uvreženih predstava pripuzala baš takva, sve masovnije upotrebljavana interpretacija: da je sve to u čemu živimo užasno i grozno i beznadežno, da smo načisto propali, da nam vladaju em totalni nesposobnjakovići em lopovi neviđenih kleptokratskih mogućnosti, da „ni za vreme Slobe nije bilo gore“, da ovo, da ono… Kilava, ali ipak postojeća transformacija kroz koju je Srbija prolazila tumačena je sa svoje „najniže“ strane, to jest ta je strana proglašena jedino postojećom. Tako je najkasnije negde do cca 2010. stvorena dovoljna količina javnog zaborava na pravi apokaliptični karakter devedesetih, koje su potpuno dekontekstualizovane, i kreiran je veštački demon „mračnih dvehiljaditih“, samo još nije bilo građanina Parovića da ih baš tako nazove. Ali to nije ni bilo neophodno, važno je bilo stvoriti atmosferu u kojoj postaje i stvarno i moguće da se na „dvehiljadite“ gleda sve više nihilistički – ne samo od onih koji su „petog oktobra“ bili na gubitničkoj strani; naprotiv, „devedesete“ su, u novom ruhu, mogle da uskrsnu tek ako pridobiju deo bivših protivnika (tzv. razočaranih) na svoju stranu, što se i dogodilo – a što je unapređivalo javni zaborav istinske naravi devedesetih. Samim tim i njihovih političkih nosilaca. Kada je jednom takvo ozračje stvoreno i učvršćeno, sve drugo bilo je stvar tehničke izvedbe, dodatno olakšane time što je dotadašnju vlast zahvatila suicidalna tendencija da se sama od sebe što bolje ulupa. Ipak, možda i ne bi uspela u tome bez pomoći, ali pomoć je stigla. Znamo kako, znamo odakle.
Petnaest oktobara docnije, pravedno smo kažnjeni lupetaranjem o „mračnim dvehiljaditim“, a prekidač mraka i svetla drže oni isti mračni ljudi. Šta je s pravim Timofejevim, pojma nemam; jedva da znam i šta je sa mnom. A vi, znate li vi šta je s vama?
