Utorak je poslepodne, sunce obasjava svet, Dunav se lenjo mreška i kotrlja bratski deleći i sestrinski spajajući Srem, Bačku i Banat, vetrić aprilski milujuće ćarlija, neka blagost sveta je u vazduhu, sve je idilično, samo se mučeni Nikolić Tomislav bori s dušom, a za spas Srbije… Ne, nećemo o tome. Uostalom, ko zna šta sve može da se desi za (najmanje) dva dana koliko će ovaj tekst putovati do svog čitaoca & čitateljke.
Nego, možda je baš ovo pravi trenutak da se naglasi da Nikolić nije jedini, to jest, da ima još nacionalnih radenika – samopregornih i samozatajnih – koji su voljni i željni da se žrtvuju za srpstvo, i to na najteži mogući način; na primer, ima jedan što bi se, u svojoj nesebičnosti i štedrosti u davanju sebe svome narodu, poduhvatio čak i toga da bude predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti – pa nek’ ide život! On, dakle, bi, ali mu dušmani ne dadoše, garant svesni toga da bi njegovo predsedničko delovanje zadalo smrtni udarac Novom svetskom poretku, ili kako se već zove ono nešto užasno što kolje srpske kokoške čim polegaju. Samoponuđeni građanin se zove Vasilije, Krestić Vasilije, i oni koji pamte najgore godine naših života setiće ga se kao kroz maglu, možda ne baš sa osobitom nežnošću. Na putu Krestićevom samopožrtvovanom podvižništvu isprečio se, naime, Nikola Hajdin, koji je po treći put izabran za predsednika narečene SANU. I arhitekte Hajdina ćete se lako setiti, recimo, svaki put kad pogledate novosadski Most slobode; a svaki put kad pređete taj most, slobodno smatrajte da niste samo prešli ključnu evropsku reku, nego ste prisustvovali otelovljenom Kulturnom Događaju.
Sve u svemu, ako ste štogod propustili, evo malog podsetnika: nedavno su održani izbori za novog-starog predsednika SANU, i Hajdin je na dotičnima nadvladao pretendenta Krestića. Bože moj, tako to ide u demokratiji, life’s a bitch, uvek neko na koncu ostane tek Nikolić. Prava je fertutma nastala posle, kada je Krestić stao optuživati aktuelno rukovodstvo SANU da je „odustalo od nacionalne politike“, štaviše da vodi ni manje ni više nego „protivsrpsku politiku“. Hladnjikav kao špricer, Hajdinov potpredsednik Nikola Tasić odvratio je da je Krestić „previše ‘miletićevski’ raspoložen“ i da preterano insistira „na tome da u žiži (aktivnosti Akademije) treba da bude nacionalno pitanje koje ipak vremenom postaje ‘pase’. (…) Kad nam je nacionalno bilo najbitnije, stvari su se loše razvijale“. Na to je Krestić skočio kao za srce ujeden, te u svom odjeku i reagovanju izrekao, između ostalog, i ovu rečenicu: „Ja sam insistirao na nacionalnom pitanju baš zato što nisam želeo i što ne želim da ono vremenom postane ‘pase’“ (Politika, 14. 4. 2011).
Intelektualci izvesne sorte retko su ovako iskreni, i otuda Krestiću treba biti zahvalan, čak i ako se radilo tek o neopreznosti usled i usred polemičkog žara, ili naprosto o dirljivoj nesposobnosti da se shvati šta se upravo izreklo, tj. da se iskontrolišu i unapred sagledaju sve bitne konotacije vlastitog iskaza. Naime, Krestićev je „autopoetički“ promišljaj sukus vaskolikog programa celokupne srpske, zapravo i postjugoslovenske, pa i istočnoevropsko-postkomunističke tvrde desnice; sve se na koncu svodi na to da „nacionalno pitanje ne postane ‘pase’“, pa šta košta. U ime tog „nacionalnog pitanja“, ili krestićevskog tumačenja „nacionalnog pitanja“ (u kojem je, da se ne lažemo i ne prenemažemo, dijagnoza bila somnabulna a terapija mengeleovska) vođeni su ratovi i činjena svakojaka nepočinstva, a kljasta postjugoslovenska društva černobilski su zatrovana mržnjom, organizovanom glupošću i nitkovlukom svake sorte. Sve i da su u svemu drugom omanule, godine nakon dvehiljadite donele su nam barem postepenu relaksaciju od tog i takvog „nacionalnog pitanja“, daleko mu lepa kuća. Svekolike krestiće to, međutim, frustrira i užasava: kakav je to uopšte život koji se sav ne vrti oko fantoma „nacionalnog pitanja“?!
Hajde, međutim, da pogledamo šta zapravo znači i konotira Krestićeva rečenica. Na prvi pogled, to jest u svom željenom i manifestnom sloju, ona je upozorenje da „nacionalno pitanje“, u ovom slučaju srpsko, nije rešeno, pa samim tim ne može biti „pase“. E, kad ga jednom rešimo, to će biti druga stvar… To zvuči naizgled razumno, baš šteta što nije tačno. Naime, problem je u tome što politička i intelektualna ultradesnica samo „nacionalno pitanje“ postavlja uvek nenačelno i partikularistički – sudarajući se čeono sa partikularizmima i nenačelnostima konkurentskih strana – tako da ga čini inherentno nerešivim. Zato je Krestićev vapaj, oljušten od slojeva isprazne retoričnosti, zapravo vapaj za trajnošću vanrednog stanja, u kojem će se Nacija doveka opsesivno i posesivno baviti ugrađeno nerešivim „nacionalnim pitanjem“ kao eufemizmom za opštu mobilizaciju, nekada metaforičnu, neretko i doslovnu. Uostalom, zar je ijedno „nacionalno pitanje“ ikada zaista rešeno, sa stanovišta nacionalista? Mađarska je stabilna država odavno utvrđenih granica, ali zar je tamošnja desnica ikada prestala da kuka nad Trijanonom? Ili italijanska nad Istrom i Dalmacijom? Ili bugarska nad pompezno okrštenim „zapadnim pokrajinama“ u vidu dve zapravo svakome savršeno nevažne varošice? A šta je i ovo organizovano histerisanje po Hrvatskoj oko presude Gotovini i Markaču kao presude tobože „cijeloj Hrvatskoj“ nego forma održavanja „nacionalnog pitanja“ na životu, pa makar i preko bajate infuzije?
Jedini smisao patetično i ultimativno postavljenog „nacionalnog pitanja“ je u tome da se ono nikada ne reši, da nikada ne dobije zadovoljavajući „odgovor“, koji bi bio isto što i samoukinuće nacionalističkih gnjavatora-lamentatora i njihovih naracija. To je, xe xe, njihovo perverzno čitanje Lao Cea: oni ispisuju kolektivnu Knjigu puta bez vrline… A to da taj put pouzdano vodi nikuda, to je ono jedino što se ne sme izreći, baš zato što je to ono jedino što je važno.
