Knez Vidoje od Loznice

Gradonačelnik Loznice Vidoje Petrović podneo ostavku,  bila je jedna od glavnih vesti u četvrtak – radi se o čoveku koji je 20 godina na čelu tog grada, nadimak „Knez“ dovoljno govori o kakvom čoveku se radi, i jedan je od onih koji bi se mogli pronaći u pričama koje režimski mediji, kad žele da podignu rejting Aleksandru Vučiću, plasiraju kako će „vođa“ krenuti u obračun sa „lokalnim šerifima“.

A Vidoje je više od „lokalnog šerifa“, on je dve decenije Bog i batina u Loznici, njega se za sve pita, o svemu odlučuje, od zapošljavanja čistačice u nekom gradskom javnom preduzeću, a o postavljanju direktora i pomoćnika da se ne govori. Silne su optužbe izricane na račun njegovog bahatog ponašanja, ali epilog nisu dobile. Kao što se u Loznici i okolini priča o njegovoj velikoj imovini, čije poreklo sigurno ne bi mogao da dokaže, kad bi država i Ministarstvo finansija radili svoj posao.

Petrović je ostavku podneo još početkom avgusta, ali ju je tek sad aktivirao, videći u kom smeru idu protesti protiv iskopavanja litijuma. Dva i po meseca je u svojevrsnom „tihovanju“, jer ga ljudi i doslovno pljuju po ulici zbog toga, vređaju na razne načine.

Stari policijski kadar

Stari policijski, a potom kadar G-17 plus, na vreme je shvatio da je vrag odneo šalu, pa se, poput svog šefa Mlađana Dinkića, naizgleda pasivizirao, a pre toga je, kao i lider mu, promenio stranu – prešao u Srpsku naprednu stranku. Dinkić to zvanično nije učinio, nego nezvanično, „uz skute“ je Vučiću i njegov čovek za razne i poverljive transakcije sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima od dolaska SNS na vlast. Vidoje je to uradio transparentno – učlanio se u SNS i odmah postao poverenik partije za Loznicu, a potom i predsednik opštinskog odbora.

Ko je Vidoje Petrović, rođen 1961. godine u Lešnici kod Loznice, čovek koji je završio Vojnu akademiju, na koju ga je poslao tadašnji Republički sekretarijat za unutrašnje poslove?

Po završetku Akademije nastavio je da radi u policiji, bio komandir jednoj klasi Policijske akademije, a onda je 1997. postao načelnik SUP u Loznici gde se zadržao manje od godinu dana, nakon što je, posle odbijanja da u proleće 1998. ode na Kosovo, „dobio nogu“ iz MUP. Potom je krenuo u vode privatnog biznisa.

Destilerija vredna milion evra

„Klasičan dezerter, pobegulja“, kaže za „Vreme“ potpukovnik Žandarmerije u penziji Nenad Samardžić iz Loznice. „Školovala ga država, završio Vojnu akademiju, obučen da ratuje, on odbije da povede ljudstvo tamo, nije mu se išlo da ne bi rizikovao svoju glavu“.

Samardžić tvrdi da je Petrović za dve decenije „gradonačelnikovanja“ stekao popriličnu imovinu, i da poseduje destileriju vrednu milion evra, sagrađenu na zemljištu koje je platio 400.000 evra. „Neka me demantuje“, poručuje.

Kao odbornik u prošlom sazivu SO Loznica, Samardžić je ukazivao, dokumentima i argumentima, na mnoge pronevere budžeta grada, nameštene poslove i „naduvane“ cene, izmišljene projekte, ali na to državni organi i inspekcije nisu reagovali. A kako i bi, kad su svi bili pod kontrolom Petrovića.

„Izdašan“ prema lokalnim medijima

Petrović je bio „izdašan“ i kad su lokalni mediji u pitanju, tako da se nigde nije mogla čuti reč kritike protiv njega, naprotiv, samo hvala. Isto se odnosi i na dopisnike beogradskih medija – „o Vidoju sve najbolje“. To je tokom svog višednevnog „stolovanja“ u Loznici priznao i Vučić, koji je isprozivao Petrovića zbog toga.

A policijska karijera – nakon dezerterstva i otkaza koji je dobio u policiji, posle  dolaska na vlast DOS, Dinkić i njegovi uporno pokušavaju da ga ponovo vrate na čelo SUP u Loznici. Ta funkcija je inače uvek bila unosna, zbog granice sa BiH i šverca svih roba i svih vrsta.

„Traže iz te lopovske partije od ministra Dušana Mihajlovića da postavi Vidoja na to mesto. On zatraži od tadašnjeg načelnika Resora javne bezbednosti generala Sretena Lukića mišljenje – ovaj to sa gnušanjem odbije i kaže da takvima kao on ne treba dati da se vrate u MUP, jer je dezerter“, priča za „Vreme“ jedan bivši visoki funkcioner MUP. Razlog je jednostavan – Lukić je bio komandant štaba MUP na Kosovu i tačno zna ko je od načelnika odbio da ide tamo 1998. godine.

Bolna komedija o samoizdaji

Onda G17 i Dinkić postave Petrovića na „unosno“ mesto – pomoćnik direktora Carine, gde je ostao do izbora za gradonačelnika u septembru 2004.

Vidoje je dve decenije vladao, a onda sad podnosi ostavku, naizgled iznenada. Nimalo iznenada, jer je, kao iskusan i policajac i političar, a i član rukovodstva “pokojne” G17, naučio kako na vreme promeniti stranu i prikloniti se pobednicima. Kao po šablonu koji je Dušan Kovačević davno naslutio pišući „Radovana trećeg“ – bolnu komediju o samoizdaji.

Neće zato začuditi ako Petrović, u slučaju da građanski protesti dovedu do zabrane rudarenja litijuma, u medijima bude hvaljen kao heroj, koji se usprotivio vlasti, branećisvoj Jadar. U politici u Srbiji sve je moguće.