Dok čekam na svoj današnji ručak – pun pjat vruće svinjetine s povrćem Ju Sjan Žo, uz pirinač s jajima i malčice soja sosa – prelistavam novine ove nove, oslobođene, turboliberalne postpetooktobarske Srbije, one koju je još onomad u svojoj proročanskoj viziji najavio njen aktuelni predsednik Milan Milutinović Mlekce, kada je u predizbornoj kampanji pre pet godina trijumfovao veleumnom parolom „I Srbija i svet!“ (takoreći – i miris i ukus!), kojom je toliko šarmirao poslovično globtroterske žitelje ustaničke Drenice da su ovi u somnabulnom stanju listom glasali za njega, neki i po više puta. I ne samo da danas živimo u toj isrpskoisvetskoj Srbiji iz odvažnih vizija g. Predsednika, nego se, recimo, baš kosmopolitiski nehajno probijamo i kroz Epohalnu Štroku prolaza na Zelenom vencu, a tamo nam se s plakata smeši pronicljivi Slobodan Konačno Predsednik Nečega Vuksanović, poručujući nam značajno kako je on, nuto đavla, „Srbin i Evropljanin“, dočim smo mi ostali, valjda, istovremeno Šveđani i Južnoamerikanci – zašto bi nam se inače ovaj ganutljivo ambiciozni mladi gospodin preporučivao nečim što nije lični kvalitet, nego do posvemašnje otrcanosti opšta, geografski uslovljena odlika podneblja?! Nije mogao, ni nakon detaljne pretrage po vlastitom liku i delu, da se doseti ničeg drugog, ličnijeg? Tresao, tresao – kad ono, ništa?! Zvuči više nego ubedljivo, ali ipak, zaboga, čak je i jedan Velja Ilić Srbin i Evropljanin, mada je u to teško poverovati. Ma čuj, Valja: evo, i Era Ojdanić je i Srbin i Evropljanin, a bogme je to i čovek zvan Tarmi Rićmi! Jaka, dakle, stvar! Jedino je Milan Panić izuzetak, on je Srbin i Amerikanac, finalni produkt kalifornikacije…
No, vratimo se onim novinama i ručku, „Ju sjan žo“ je u međuvremenu već stigao, kosooki majstor celuloidne loptice iz zemlje izlazećih tenkova uljudno se smeška rastresenom gostu, ali ovome ipak pažnju od miomirisnog jestiva odvlači anketa u beogradskoj rubrici „Danasa“ (13. 8. 2002) u kojoj se nekolicina Slučajnih Prolaznika izjašnjava treba li dopustiti izgradnju kineske četvrti u Beogradu. Sve to ne bi bilo vredno bilo kakve pažnje da nema specifične argumentacije onih koji su „protiv“: Kinezi su, dakako, prljavi i neuredni, mada – samokritična je gospođica – ni „mi“ nismo baš za diku i ponos. Druga prolaznica, pak, misli da je tim bloody Kinezima hrana odvratna i smrdljiva… Uobičajeni (kultur)rasistički vokabular, međutim, nije glavna mirođija ove priče: protivnici famozne kineske četvrti mahom nisu ustremljeni specifično na Kineze, kao ovde odavno prokazanu skupinu Drugačijih, koju je vaskolika Malograđanština dugo identifikovala sa onom Cvetnom Drugaricom i njenim neomaoističkim drugarima: ne, radi se o ksenofobima opšte prakse, nadrndanim na to što se i u ovom ovako turobnom i štrokavom Postapokaliptičnom Beogradu koji (pre)polagano vida svoje rane, dâ primetiti sve više i više bizarnih stvorenja zvanih Stranci, tih dokonih smetala koja povazdan mumljaju nešto na tim svojim bezveznim i nemuštim jezicima, zauzimajući domorodačkom stanovništvu dragoceni životni prostor, udišući srpski, pravoslavni, ekskluzivno ćirilični vazduh…
Preterujem? Hm, da vidimo. Jedan mudrijaš, po vlastitom priznanju student, mudruje kako „smo mi previše tolerantni prema strancima“ (zar prema svoj trojici?!); ona „prehrambena“ mudrijašica, pak, preventivno zaključuje kako „nam u ovom trenutku nisu potrebni tuđi običaji u našoj zemlji“. Kako briljantan iskaz za temeljitu dekonstrukciju (jednog svakodnevnog „kućnog„, šlafrok–fašizmića), samo da je novinskog prostora za tu rabotu! I ona je, zanimljivo, studentkinja, naizgled „urbano“ čeljade, šta god to značilo u okruženju u kojem je i Ceca Veličković mrtvoozbiljno tretirana kao eminentno (sub)urbani fenomen. Gospođica buduća-akademska-građanka poentira svoj solilokvij ovom nespokojnom mišlju: „Bojim se da se ne suočimo s problemom sa kojim se suočavaju druge evropske države u kojima ima dosta stranaca“. Obaška sad što je taj „strah“ elementarno neosnovan zahvaljujući sumornoj činjenici da ovo – za razliku od imućnih zemalja zapadno od Sutle, gde se sliva mnogomilionska masa imigranata – naprosto nije isuviše atraktivno mesto za život, koje bi privlačilo zamašniji broj došljaka iz daleka; mene fascinira nešto drugo: kladim se u šta god hoćete da ta devojka, to, oh, tako tipično čedo slobističke epohe, ali i mnogo starije zaplotnjačko-palanačke kulture svojih/naših polutanskih predaka – ima nekog bliskog rođaka ili prijatelja negde u tim „drugim evropskim (ili preekookeanskim) zemljama“ koji je, dakle, tamo još jedan stranac među tih „dosta stranaca“… Možda joj taj neko nekad i pošalje ili donese poneki euro, dolar, funtu ili franak, ne bi li lakše pregurala Godine Posle Raspleta, u kojima joj prete sa svih strana nadirući Stranci, na čelu sa zarozanim Kinezima koji Jedu Pse… Ako ga ona i nema, imate vi, imam ja, ima znatna većina ljudi u Srbiji i okolini, na „ovim prostorima“ sa kojih se vazda bežalo u bogatije krajeve, neretko i „na crno“, da se domaćinima kaobajagi malko „pokvari“ njihova idila tako što će se štrpnuti ponešto od njihovog (relativnog) blagostanja.
Nije mi, dakako, do kineske četvrti – to mi zvuči kao (kanda) za sada pretenciozna ideja – ali ovo usputno i polusuvislo novin(ar)sko pitanjce jedan je od malih, uzgrednih indikatora Stanja Duhova; ako je titoistički komunizam, bez obzira na pragmatičnu i doziranu otvorenost „nesvrstane“ zemlje, bio jedna velika ksenofobična vežba iz Odbrane i zaštite (sećate li se da je SFRJ bila okružena BRIGAMA?!), ako miloševićizam i nije bio ništa drugo do sadistička orgija nad imenom, identitetom, a neretko i „pravim“ telom Drugog i Drugačijeg – hajde da vidimo gde smo sada? Jer, Stranac je – u zamašnijim količinama, vidljiv i čujan na svakom koraku – zapravo tipično tranzicijska pojava. Zato će Stranaca biti sve više, i saplitaćemo se o njih na svakom koraku, kako je to već i red na planeti koju danas možete obleteti za manje vremena nego što vam je potrebno da čujete u celosti prosečno dug govor Fidela Kastra. I nije slučajno što su ti amblematski Stranci lakmus (ne)uspeha neke zemlje koja se pridiže iz štroke: dok dolaze – ima nade. Kad počnu da se pakuju – beri kožu na šiljak.
A što se one svinjetine tiče, bila je odlična, i ništa nije smrdela… Majstore, daj jedno pivce s likom Bate Životinje – Valtera, pa da polegamo!
