Dok po belom svetu „okupiraju“ Vol strit i slična mesta, ovi naši „indignadosi“ su se izgleda opredelili za nešto komorniji način protesta protiv vaskolike političke elite, a posredno i protiv parlamentarne demokratije, bizarnog sistema u kojem na vlast dolaze samo oni koji se em kandiduju za to, em ih nekakva većina birača izglasa. Nije ni čudo, mislim, to za sobnost pobune: možda u nekoj uređenijoj zemlji postoji realan zamor od (natrulih) institucija, pa je tu „ulica“ kakvo-takvo osveženje (pre bih rekao: tek ne mnogo suvisli ventil za pražnjenje), no ovde je obrnuto: mi smo umorni od „ulice“, dvadeset godina smo bili tamo, i sad vapijemo za kako-tako solidnim institucijama. Nego, vratimo se mi našim „protestantima“. Elem, oni, naši indignadosi, naprosto neće glasati na izborima, to jest, izaći će na izbore, ali će glasačke listiće tretirati kao poligon za vežbanje verbalne, a naročito likovne kreativnosti, i tako će ti listići postati „nevažeći“. A ako tih nevažećih bude dovoljno (koliko tačno?), onda će nevažećom zapravo postati sama politička klasa, i uopšte establišment. Nad kojim Mi, sestro slatka, odavno kršimo prste jer smo mnogo razočarani. A to će na koncu napokon dovesti do pravih, suštinskih promena (a možda i do onog mitsko-folklornog „šestog oktobra“…), a baš one, suštinske, nekako nam stalno izmiču. Briljantna strategija, kad pogledaš iz prikladnog ugla. Mora da meni sve to od početka izgleda šašavo, neozbiljno i detinjasto samo zato što sam potmulo ljubomoran jer se ja nisam toga prvi setio. Uzgred, bilo bi sjajno ako bi se ti nevažeći listići mogli posle izbora upotrebiti korisno, recimo, tako što bi najuspeliji među njima bili izloženi na Oktobarskom salonu? Ne, ozbiljno, ne zavitlavam se – šteta da tolika kreativnost ostane neprimećena i stručno nerazmotrena. Zar da onoliki estetsko-misaoni dosezi Najboljih Među Nama istrunu u anonimnosti?!
Dobro, našalili smo se malo, a sad k poslu. Pisao sam o ovom paranormalnom fenomenu koliko pre dve nedelje – i dobio što sam dobio. To jest, tačno ono što sam i očekivao. Da mi je do tetošenja sujete, trebalo bi da budem prezadovoljan, jer su sve polemičke reakcije (javne i anonimne, od poznatih i nepoznatih) samo potvrđivale zasnovanost onoga što sam napisao, te mi se – jbg, i ja sam živo čeljade, sazdano od ljudskih slabosti – sveudilj smeškao brk od pomalo perverzne naslade nad tom šaradom…
Jedina se od zagovornika likovnog izražavanja na biralištu u ozbiljno promišljanje ovog problema upustila Vesna Rakić Vodinelić, čiji tekst na sajtu Peščanika srdačno preporučujem svačijoj pažnji. Ozbiljno i studiozno – da, mada ne i ubedljivo u onoj ključnoj, zapravo jedino relevantnoj stvari: kako demonstrativno neglasanje može pomoći bilo čemu u Srbiji 2012, osim dolasku/povratku najtrulije desnice na vlast!?
Ipak, ono zbog čega se u neku ruku vraćam ovoj, za mene u osnovi iscrpenoj temi, nešto je drugo. Tekst Vesne R. V. prenele su i E-novine, pa me je napad (za mene atipične) morbidne radoznalosti nekako nagnao da zavirim u komentare čitalaca ispod. I mogu vam se pohvaliti da je ovaj put vredelo: izronio sam pravi biser. O čemu se radi?
Ljudi koji razmišljaju o javnim stvarima ne mogu tek tako biti ravnodušni prema sudbini sopstvenog okruženja. Ono što im nasušno treba je objašnjenje i opravdanje sopstvenih (ne)postupaka. Ako, recimo, „neću da glasam“ jer „nemam za koga“, i to treba nekako da se dokaže, da se potkrepi nečim. Navođenje mana postojećih političara i stranaka ipak nije dovoljno: odviše je to lako, i odviše notorno. Potrebno je, dakle, markirati (ideal–tipsku) alternativu, koja je pri tome nedostižna, pa baš usled te nedostižnosti glasanje postaje „nemoguće“. Ako je, te alternative, nema u sadašnjosti (svi su Oni isti, svi su Nas izneverili, bla-bla), onda je mora biti negde drugde. Gde? Recimo, u budućnosti: jednog lepog dana, kad oteramo Ove (kaznenim neglasanjem za njih) odnekud će volšebno izroniti neki sasvim novi, mladi, sposobni, pošteni, neiskompromitovani Ljudi (koji su tu negde, iza ćoška, i samo čekaju da raščistimo teren za njih), i onda ću ih Ja (i svi Mi) radosno prepoznati i ponosno glasati za njih. Okej, to je često korišćena tehnika psihološkog samozavođenja, ali ugrađena joj je mana da operiše nečim odviše maglovitim, apstraktnim: u tome što će tek-jednog-dana-nastati nema prepoznatljivog ljudskog lica, nečega s čime bi se čovek identifikovao. Zato je prošlost mnogo bolja, upotrebljivija, humanija.
Kaže, dakle, taj internetski Komentator Sa Nadimkom da bi jedino možda vredelo glasati za Zorana Živkovića, ako bi se ovaj počem odlučio da se vrati u politiku. Opa, vidi, vidi, nešto konkretno! Podržavam! Živ čovek, aktivan, zašto da ne? Megjutoa, vredi obratiti pažnju na argumentaciju: ubedljivo najvažniji Živkovićev kvalitet u ovom iskazu je da je bio blizak saradnik Zorana Đinđića. Valjda i najbliži. Utoliko bi re-angažman Živkovića bio neka vrsta spiritističkog zazivanja Đinđića, njegovo simboličko vaskrsenje. Šta nam ovo govori? Naš komentator bi, dakle, „da je Đinđić živ“, rado glasao za njega. Međutim, eto, nije, pa se „nema za koga glasati“, osim možda za Živkovića, kad bi se pojavio na izborima, ali manje zbog njegovih ličnih kvaliteta, a više zbog snažne simboličke veze sa trajno i neopozivo odsutnim političkim ocem bez koga smo ostali, ne samo Živković nego „svi mi“.
Izneću sada jednu „drsku“ pretpostavku. Ovaj anonim-komentator (čijim se smatranjima bavim samo zato što su tipična za ceo jedan sloj ljudi u današnjoj Srbiji) vrlo verovatno NE BI glasao za Đinđića da je ovaj uistinu živ, recimo, da nikada nije bilo atentata na njega, ili da ga je preživeo; ili da naprosto vaskrsne, da stvar oteramo do neukusnog apsurda. Upravo činjenica da je Zoran Đinđić tragično, neopozivo mrtav ključan je, konstitutivan deo njegovog kičerskog i fejk uverenja da bi samo za njega imalo smisla glasati – ili možda za njegovog simboličkog zemaljskog namesnika. Zoran Đinđić je tek danom svoje smrti dobio status nekovrsnog sekularnog sveca. Živ ga nije imao, naprotiv; često još ponajmanje baš kod onih koji ga od tada ovako zazivaju. I koji sada „nemaju za koga da glasaju“, jer se, malera li, glasa samo za žive. Uzgred, svako ko je čitao Đinđića morao bi znati da bi se baš autor Jeseni dijalektike slatko ispovraćao na svu ovu falš-metafiziku!
