Kasandrin kompleks

Nedavno je glumac iz popularne TV sapunice Igra sudbine napadnut na ulici. Slučajni prolaznik je prokomentarisao njegov lik negativca i opalio glumca u glavu. U javnosti je ovo primljeno sa podsmehom, a može se reći da je serija, u izvesnom smislu, dobila praktičnu potvrdu svoje gledanosti.

Napadnuti umetnik je objasnio kako njegove kolege i koleginice takođe nailaze na čudan nivo identifikacije. Publika, recimo, nudi bubreg za transplantaciju napadnutom akteru iz serije, kojeg je, opet u televizoru, napao negativac koji je popio batine na ulici. Glavna glumica, ili tačnije njen lik „majke porodice Kavački“, dospela je u zatvor, pa su gledaoci pisali peticiju za njeno puštanje.

Više nisam siguran šta je ovde zapravo PR serije, a šta se zaista dogodilo. U svakom slučaju, veliki broj gledalaca televizije danas ima problem da razlikuje realnost od fikcije.

Ovaj fenomen se nekoliko puta dešavao našim glumcima, naročito kada su tumačili uloge ekstremnih negativaca. O tome je svojevremeno govorio Ivan Bekjarev kada je tumačio ulogu Svetozara Vujkovića, šefa logora Banjica, omraženog policijskog islednika koji je surovo mučio svoje žrtve. U tom konkretnom slučaju radilo se o istorijskoj ličnosti, pa je stepen poistovećenja bio još intenzivniji.

U oblasti fikcije, tačnije u telenovelama, realnost i televizija su se naročito upleli u slučaju serije Kasandra. Gledaoci su davali deci i domaćim životinjama njeno ime, na pijacama se prodavala posteljina sa njenim likom, Šaban Bajramović joj je posvetio pesmu, a ona je konačno bila i gošća Beograda, sa nastupom u Hali sportova.

Kada je Kasandra lažno optužena za ubistvo, našla se iza rešetaka, a gledaoci iz Srbije su pisali peticiju predsedniku Venecuele da se Kasandra hitno pusti iz zatvora i da joj se omogući fer suđenje. Na sreću, babe iz Bugarske su na pijacama za pare prepričavale sadržaj narednih epizoda, jer je tamo serija počela ranije da se emituje.

Ukratko, televizija i svakodnevni život se pomešaju kada publika baš zavoli neku seriju. Očigledno, nije ključna ni umetnička kreacija glumca, već plot serije koji gledaoci doživljavaju kao realnost. Međutim, u slučaju najnovijeg napada na glumca iz Igre sudbine postoji još jedan važan element, koji pojačava utisak da se radi o stvarnom životu. Naime, neki od gledalaca su pomislili da je serija, u stvari, rijaliti program, pa se sve svinjarije i budalaštine koje gledaju zaista i dešavaju, kao u Zadruzi ili Parovima.

Ostavimo li na trenutak na stranu oholi prezir prema neukosti, možemo potvrditi da je razlika zaista minimalna. Baš kao u sapunicama, u rijaliti programima imate labavu dramaturgiju, šmiranu glumu, svađe, verbalno i fizičko nasilje, ljubavne afere, seks skandale i decu začetu i rođenu u rijalitijima, čija sudbina je, kao u sapunicama, nesrećna igra njihovih roditelja, probleme sa mentalnim zdravljem i neočekivane obrte. U čemu je onda razlika između Igre sudbine i nekog domaćeg rijalitija? Možda je zato pobesneli fan burno reagovao u svojoj disoluciji, pomešavši rijaliti, sapunice i stvarnost.

Ono što je mnogo strašnije jeste nagoveštaj razmera manipulacije koju pruža televizija. TV publika je sve starija, u Srbiji je ona nižeg obrazovnog nivoa, pa se samo može nagađati o stepenu razumevanja sadržaja koje ljudi gledaju na televiziji.

Sve komplikovaniji društveni i politički odnosi, geopolitički procesi, ekonomski termini i pojmovi 21. veka, digitalizacija, ekološke teme, društvene mreže, sve to su sadržaji o kojima naš prosečni gledalac zna sve manje, a još manje ih razume. Zato se u medijima političke poruke plasiraju po ugledu na tabloide. Umesto dosadnog i nerazumljivog teksta i stručnih analiza, političari putem medija šalju poruke biračima svedene na sliku i veliki naslov u obliku proste ili prostoproširene rečenice. Politički oponent je „lopov“ sa pogrdnim nadimkom koji „laže“, a ostatak prostora se popunjava slikama golih lepotica sa estrade. Nije li to isti oblik dramaturgije koji smo prepoznali u Kasandri, Igri sudbine ili Zadruzi?

Osim simplifikacije koja je dovedena do vulgarnosti, važno je da bezbrojnim ponavljanjima uradite crno-belu karakterizaciju likova. Negativac je uvek podmukao, naivna dobra devojka uvek je sa suzom u oku, a zlobnica je uvek polugola. To vam je kao kod Sarape na Pinku, uvek su negativci oni iz prošle vlasti i oni u opoziciji, oni kuju zavere kao u sapunici, a žrtva je naša vlast ili tačnije Vođa, koji je bezgrešan. Još jedna paralela sa sapunicama pojavila se pre nekoliko godina, kada su Borku Stefanoviću razbili glavu štanglom. Oni koji su to uradili, a naročito oni kojima je to bilo ok, jer govori protiv Vučića, nalik su na besnog gledaoca/birača koji je pre par dana na ulici napao glumca iz serije.

Zamislite onda koliko bismo danas u javnom prostoru morali da vodimo računa o svakoj izgovorenoj reči.

Na kraju, putem medija zaista možete edukovati ili zaglupljivati ljude, zavisno od vaše namere. Rijaliti programi, štancane sapunice niskog umetničkog dometa direktno vode do političke demagogije zasnovane na populizmu, koji gledaocu/biraču daje lažni osećaj da bez obrazovanja i sa minimumom informacija može doneti apsolutno tačan stav o pojavama u svetu oko sebe.