Kao i u svakoj autobiografiji, tako i u ovoj predsedničkoj mora biti likova u koje se pisac razočarao, mora biti onih kojima se divio ili kojima iskazuje blagodarnost, e, sa istorijske distance od mesec dana rekao bih da je sa najviše poštovanja i simpatije opisan dugogodišnji direktor „Crvene zastave“ Prvoslav Raković (ja, grešna mi duša, kad bi me neko pitao ko je bio direktor naše fabrike automobila kazao bih: Milenko Bojanić, samo zato što je bio iz Araca, vojvođanski kadar, eto, priklanjam se i ja jeziku politike), ali je prvobitni direktor Raković sudiji Saveznog vrhovnog suda pismeno odgovorio na prekore što u njegov „fijat 1800“ nikako da ugrade radio-aparat. Brljotina je išla na dušu Italijana, sinovi Šumadije pravdali su se pred sudijom, takođe Kragujevčaninom, da će mu radio biti montiran čim stigne, sudac ih je pak korio što uzimaju toliki novac, a ne izvršavaju svoje obaveze, jednog dana direktoru beše to dodijalo te je budućem predsedniku Predsedništva izdiktirao pismo za VIP kupca: „Našoj fabrici je izuzetna čast što ima tako značajnu ličnost, na tako visokoj funkciji, za kupca svojih vozila. Mi potpuno razumemo Vaše cenjene navike da se vozite u najluksuznijem automobilu i da vam je bez radio aparata u njemu veoma dosadno. Molimo Vas da razumete da je u našoj provincijalnoj sredini, iz koje i Vi potičete, donedavno najsloženija proizvodna tehnologija bila izrada opanaka. Mi smo se osilili da direktno pređemo na proizvodnju automobila, što, svakako, može da dovede do teškoća i promašaja, od kojih ponekad trpe i naši kupci. Na sreću, nisu svi tako razmaženi, naročito oni koji su skromni i koji vozila kupuju za svoje pare, a ne iz državnog budžeta kao što je sa Vama slučaj…“
Epistola me je razonodila, ne znam je li sačuvana u pisarnici Saveznog vrhovnog suda, u samoj „Zastavi“, ili u muzeju automobilizma koji drži bivši ministar kulture, ali ako je autor rekonstruisao pismo po vlastitom sećanju, opet mi je drago: umnogome je popravio je utisak koji na mene beše ostavio kao vladar.
&
Vozi se drug Bora tj. Njegova ekselencija ambasador SFRJ na zadnjem sedištu mercedesa ka Firenci, šofer mu je ujedno i obezbeđenje, zaustave se na pumpi, dok telohranitelj ode za svojim svrhama štićenik iziđe da se malo protegli te da razgleda robu široke potrošnje, vozač međutim sedne u kola i odveze se sam, nauka još nije bila izmislila mobilni, potuži se našijenac pripadniku talijanskog proletarijata, pumpadžija ga teši da će njegovo odsustvo kad-tad biti primećeno, ako ne pre, ono kad auto stigne u Firencu, međutim je šofer Dragan ipak primetio da nema čeličnosivog batočinskog pogleda u ogledalu, te se za pola sata vratio na pumpu, uplašen da su mu štićenika skleptale Crvene brigade, zaboravljeni ga je na licu mesta podvrgao umerenoj drugarsko-očinskoj kritici, ne bi trebalo da mu ovo pređe u naviku, ambasador neće događaj prijaviti MIP-u, ali bi i sam počinilac morao ćutati kao zaliven, kad, nakon izvesnog vremena, a usred boćanja u dvorištu ambasade, jedan od igrača pecnu domaćina da je bio zaboravljen na pumpi, šta je bilo, Dragan je deset dana čuvao tajnu, a jedanaestog ju je poverio da li isto nekom šoferu, baštovanu, ili sobaru. To je i poenta priče: „Nema tajne među šoferima!“
&
Pre dvanaest godina vozio sam majku u Zrenjanin kod lekara, i strina Zagorka je trebalo da ide na kontrolu, uranila i ona, prvo odvezosmo nju u bolnicu, pa ćemo se kad moja mati u domu zdravlja, onome kod mosta, završi sa laboratorijom, rendgenom, kardiologom i kontrolom šećera vratiti po strinu, potraje ovo sa mojom majkom satima, tek oko pola četiri odemo po strinu: sedi u sada praznoj čekaonici, sa tašnom od skaja u krilu, kao što sam je i ostavio: „Izvini, tek sam se u Stajićevu setio tebe, pa dok smo se vratili…“ – „Ne boj se“, kaže ona svojim crepajačkim akcentom, sa dugim ‘o’, „prošlo je meni i to kroz glavu…“ Junaku ovog prikaza nije prošlo kroz glavu da bi mogao biti zaboravljen, pa ipak mu se za razliku od moje strine to desilo, međutim on i tu epizodu začinjava vedrom, za mene neočekivanom poentom o šoferskoj naravi.
Bora Jović ima ono što pisca čini piscem: kad ga pero ponese poveriće i tajnu koja nije njegova (drug P. je u Japanu rekao kako će uštinuti devojku koja prevodi, a ispostaviće se da je reč o Srpkinjici: možda drug P. taj slučaj nije ispričao ni najbližima?); jezik B.J. ostao je mahom rereratli, bio je direktor Zavoda za planiranje, saveznog, sve što ide uz Boru savezno je, evo kako objašnjava gde ga je Partija postavila: „Bila je to veoma važna ustanova u kojoj se kreiraju planovi za budućnost, od kojih zavisi život generacija koje dolaze.“ Starmalo, zar ne? Kad je zbog ukazivanja na štetnost Ustava iz 1974. prognan u Rim, nije imao srca da kaže: „Neću da predstavljam federaciju kojoj se ne piše dobro“ – ali zar ne bismo i mi moralisti tako postupili?
„Zašto bih ćutao“ ima humora više nego što sam u marta 1991. mogao i da zamislim, priča „Čemu žurba“ pravi je biser, ali ne može paraknjiževni kritičar baš sve da vam prepriča i da sve bog zna kako hvaleći knjigu zapravo podrije njezinu prodaju.
