Miris pečene piletine jedan je od najzamamnijih izazova za gladnog čoveka, upravo drska provokacija za njegova izmučena čula; zapravo, i ako niste baš gladni taj će vam miris naterati vodu na usta. A ako je još i kombinovan sa odgovarajućim prizorom zlatnožutog pilenceta hrskavo prepečene kožice koje se skladno okreće na ražnju pećnice, čovek može lako da pobrljavi od, hm, želučane pohote… Sasvim ozbiljno, ima nečega arhetipskog u toj slici, nečega što nas asocira na Rog Izobilja: ta, nije slučajno da proždrljivom Hogaru Strašnom sa stola prepunog đakonija koje tamani vikinškom suptilnošću, neizostavno veselo izviruje poneki pozamašni batak: nekako je jasno da Gozba bez njega nije potpuna.
Čemu na ovom mestu – a ne, recimo, u „Vremenu uživanja“ – ovaj oblaporni(čki) mikroesej o vizuelno-olfaktivnoj divoti i neodoljivosti termički obrađene piletine? Novine iz bratske Hrvatske (Novi list, 20. 8. 2011) javljaju kako je „u jednom trgovačkom centru u Županji“ na d(j)elu – avaj, ne i na jelu! – uhvaćen i uhićen stanoviti „muškarac srednjih godina“, koji je uzeo polovinu pečenog pileta umotanog u papir, ali kako nije nameravao – jerbo novaca nije imao – da ga i plati, lepo ga je strpao u gaće, nadajući se da će neopaženo išetati iz dućana s mirisno-zamamnom ‘ticom u donjem mu vešu… Na žalost našeg junaka, trgovkinja je provalila njegovu nečasnu nameru, i tako je građanin raskrinkan: „Smučilo mi se kada sam vidjela što je čovjek napravio. Ne znam da li bih ga prije žalila ili ispljuskala. Možete li uopće zamisliti taj prizor? Vrelo pile se uparilo, papir se iskidao i sve se polijepilo po međunožju, hlače su se umastile – prokomentirala nam je jedna Županjka koja je svjedočila nemilom događaju“.
Koliko je to pečeno pile arhetipsko, toliko je arhetipska i sama glad: da, ružno je i nezakonito ukrasti bilo šta od bilo koga, ali opet, u našim je moralnim čulima ugrađen i senzor za, u najmanju ruku, popustljivost i razumevanje prema onome ko je ukrao iz puke gladi, ko je ukrao nešto tako malo i jeftino, nešto što bi poslužilo neposrednom zadovoljavanju njegovog instinkta za opstankom; takav čovek nije kriminalac, nego nesrećnik i očajnik. Toliko znamo oduvek, to nam govori neki fundament ljudskosti u nama, i sve to nema nikakve veze s našim generalnim „uverenjima“ iliti „pogledom na svet“ – lično u pogledu pogleda preferiram mesečinu, po savetu onog Krležinog Doktora iz „Na rubu pameti“ – i jesmo li inače nekakvi liberali, konzervativci, vernici, ateisti, nacionalisti, kosmopolite, trockisti, đokisti, biciklisti…
Šta me toliko fascinira u sićušnom, dirljivom zakonskom prekršaju tog neznanog slavonskog nesrećnika da mu posvećujem pola kolumne?! Pa, upravo to što takvi kao on odavno nisu junaci „angažovanih“ kolumni jer se u njihovim odviše ljudskim činovima više ne prepoznaje nikakav upotrebljiv „ideološki naboj“… Naime, nekako istih tih dana dok se lik iz Županje nesrećno bavio pečenim piletom, divlja horda mlađih lupeža u kapuljačama razlupala je izloge radnji u pola Engleske gledajući da nekako prečicom zadovolji svoju Iskonsku Glad za firmiranim patikama i krpicama, fensi mobilnim telefonima, ajpedima, blekberijima i kako se već zovu ta sokoćala, a za koja su negde načuli da ih Mora Imati Svako Ko Drži Do Sebe (jedino su knjižaru ostavili netaknutom!). Mada, da ga hebeš, nemam pojma zašto bi ti tipovi uopšte „držali do sebe“, kada je jasno kao dan da uopšte nemaju do čega da drže? Zamisli taj belaj: uzmeš da se pridržiš za sebe, kad ono – ništa, vazduh… Sasvim ozbiljno, nije problem u gomili besprizornika i bezveznjaka kakvi se roje po obodima velikih gradova bilo gde na svetu, niti u njihovom kukavnom lešinarenju na marginama jednog inače verovatno opravdanog, ali sasvim neartikulisanog „socijalnog nezadovoljstva“. Nevolja je u tome što takve jajare i gulanferi odmah dobiju patetične ideološke pokrovitelje, a to su u njihovom slučaju „radikalno levi“, „antiestablišment“ i uopšte giga-mega-alter demagozi sa one ne–pod–no–šlji–ve šminkerske postlevice, koji ispisaše prethodnih nedelja čaršavčine tekstova u kojima nam seckaju mozak na sitno dokazujući nedokazivo: da barabe nisu tek barabe, da iza njih stoji Opravdano Nezadovoljstvo i Pravedni Cilj, mada su im sredstva, eto, možda malko neprimerena.
U isto vreme, ovde se, u gudurama Zaostalog i Patrijarhalnog Balkana, sprema još jedna fertutma oko gej-parade, a ta frka i nije ništa drugo nego poluslučajan povod za ulične manevre naših SA jedinica, to jest lokalne fukare i bašibozluka koji svoje nasilničke i pljačkaške instinkte zaogrće u „ideološke parole“, samo što se tu ne radi o „levim“, kao najčešće na Zapadu, nego o „desnim“ budalaštinama. A patike i blekberiji su inače isti i ovde i tamo, to odavno nije sporno… I ta ekipa ovde i te kako ima svoje ideološke pokrovitelje, tetošitelje i usmerivače, svoje „zabrinute patriotske intelektualce“ koji se silno uzrujaju kad neko tu fukaru u kapuljačama nazove naprosto fukarom u kapuljačama. Ma neee, to su „naša deca“, „srčani mladi ljudi“ koji se bore protiv kapitalizma i zlog establišmenta (tamo), ili koji „čuvaju naš teritorijalni integritet i suverenitet“, a obaška i „ugrožene porodične vrednosti“ (ovde)!
Kako je naivna bila naša nada da će XXI vek doneti nešto fundamentalno novo na našem „idejnom“ horizontu… Kad ono, čim malo zagusti, lepo vidiš kako se dižu i „levi“ i „desni“ totalitaristi – oni potonji, dakako, mnogo otvorenije i brutalnije; ne raspolažu oni tom retoričkom sofisterijom postmodernih anti-alterovaca… – i kako u sitnim periferijskim barabama, ukoljicama i maroderima prepoznaju stanovit kadrovski potencijal na kojem, dakako, treba još mnoooogo raditi, pa će bar poneko od njih izrasti u… u šta, zapravo? Pa, recimo u velikog ukoljicu i marodera, a to je štof od kojeg se pravi izvesna sorta „istorijskih ličnosti“.
Ako ovoj priči treba ikakvo naravoučenije, onda je to možda najpre ovo: prezira je, ali i svakog aktivnog otpora, dostojna svaka – ali baš svaka! – ideološka ili kakva već formacija kojoj su mazgovi u kapuljačama ikada išta drugo nego mazgovi u kapuljačama.
