Lisica i ždral nagradiće najuspelije govornike koji u svenarodnom nadgornjavanju na račun nadimka Vladimira Bebe Popovića smišljaju najbolju doskočicu. Građanin se Popović kao očevidac i protagonist novije srpske istorije pojavio na televiziji gde je ne baš najpohvalnije govorio o pripadnicima vladajuće klase (državni, vojni i policijski vrh, Sveta Matera, Sveta Akademija….), Brana Crnčević je smesta plasirao možda ranije skovan haiku, „Ako kao beba ovoliko laže, koliko će tek lagati kad odraste!“, to je pokrenulo kreativnu lavinu, ko god je smislio kakvu god varijaciju sa cuclom i pelenama našao je poslenika medija oduševljenog da igru reči objavi, sportski duh ušao je i u sveštena lica, jedan čini mi se mitropolit kazao je da bi beba (Beba) trebalo da odrasta u kazneno-popravnoj ustanovi, dosetka direktora nacionalne televizije da Beba preotima titulu Đinđićeve udovice ulazi takođe u uži izbor jer imamo: a) kalambur sa polom (muško a udovica!); b) lažno predstavljanje (bliskost bez premca); c) travestiju (Beba koji u medijima po potrebi postaje „beba“ pa mu/joj shodno tome pripada roze ili plavo odelce zastaje kod izloga i prstićem pokazuje na crninu, hoću to, hoću to!
Dakle, braćo i sestre, unapredite i pročistite jezik našeg plemena, proslavite vlastito i porodično ime, uzmite napokon nagradu koja se doista ne može meriti sa glavnim zgoditkom na državnoj lutriji, ali su kod nas šanse veće, vas talentovanih ipak je šačica, dok igrača na sreću tuštma je i tma.
&
Juče sam prvi put u životu kupio loz. Otkako su moji rođaci predvođeni patrijarhom Arsenijem došli u Banat niko nije kupio srećku, ali neko mora da zada mučki udarac porodičnoj tradiciji. Još pre dve nedelje podrugljivo sam posmatrao igrače na sreću, kod Kalenića su minus podnosili robko poput pitomaca Gulaga koji čekaju porciju geršle, sad sam i ja punonadežno stao u red: pa nije li koncept rada i živovanja od zarađenog ismejan kao nikad dosad i kao retko gde, i ko sam ja da se za šezdeset dinara, iz pukog snobizma i tobožnjeg prezira naspram kockarluka, odreknem životne prekretnice?! Donedavno sam mislio: ljudi su doista očajni, kad se ne pouzdaju u svoje ruke i u svoj kakav god um, nego se uzdaju u rulet, u točak sreće… Sad mislim drukčije. Moje kolege igrači, moji saigrači ili konkurenti, ljudi su razumni i upućeni dobro u račun verovatnoće: veće su šanse da nasumce zaokružiš sedam brojeva koje će žreb izabrati nego da nenasilnim i zakonitim putem dođeš do posla koji će ti doneti pristojnu zaradu!
Je li moguće da ću se za nekoliko tričavih sati, pošto SMS-om dobijem izvješće da sam laureat, prekinuti svirku u „Staroj kolibi“ i poručiti piće za sve goste, muzičare i personal?! Ne verujem. Ophrvala bi me protivurečna osećanja, najpre duboka krivnja naspram sviju koji godinama igraju sisteme i koji su uložili mnogo više, to bi trajalo jedno dve sekunde, kad bi me preplavilo osećanje da je pravda zadovoljena, da ima Boga; kad fudbaler pošto dâ gol stiska pesnicu i uzmahuje njome naviše, on se obračunava sa svima koji su ga potcenjivali i zapostavljali još dok je bio u podmlatku, tako ću se ja pošto primim premiju, jednim jedinim golgeterskim gestom, obračunati sa mnogim žirijem koji je na dušu preuzeo greh nedodeljivanja nagrade meni, evo vam, ovde su mi devet NIN-ovih nagrada, osamnaest Oktobarskih, sedam braće Karić… Jest prijatno, ama, je li istina da će mi polovinu odmah uzeti država?! Kako uzima porez na igru od koje i sama svake nedelje ima dobit, plaća li ona sebi porez na taj plus, kad je tako revnosna da dere dobitnike i da im kvari raspoloženje… Nije u pitanju bolesno srebroljublje, nego baš princip: više bih voleo da dobijem petsto hiljada evra i da mi to niko ne krnji, nego da dobijem milion, pa da mi poreznici otmu pola!
U mojim bogataškim snoviđenjima mnogo je toga odrečnog, odbijajućeg i restriktivnog. Jasnije mi je šta sve ne bih kupio – iako bi mi se moglo! i možda baš zato što bi mi se moglo! – nego šta bih kupio, zamišljam kako moj advokat, moj portparol, otkud znam, u Media centru saopštava da će iz Legata Ljubomira Živkova biti redovno nadoknađivan sav novac kojeg su se pojedini političari na čelu sa predsednikom Tadićem odrekli nakon nepristojnog povećanja njihovih plata, dakle, koliko god oni daju sirotinji, ja odmah isto toliko dajem njima, s tim da se i dalje imaju smatrati osobama koje bolje da nismo ni birali… To će biti moj bogataški kapric! Ako iduće nedelje ne budem ništa pisao, znajte ko je dobio premiju. U protivnom, eto mene, eto vas!
