Kakvi izbori, takva Skupština: Bukom protiv krađe

Mogli su opozicioni poslanici koji tvrde da su izbori 17. decembra bili pokradeni danas svašta da urade, recimo da pozovu građane na blokadu oba ulaza u Skupštinu Srbije, na neodređeno vreme odlože konstitutivnu sednicu, isprovociraju reakciju bezbednosnih organa i tako izazovu malo veću pometnju, od performansa unutar skupštinske sale. Ali u društvu u kome nema spremnosti na ozbiljnije proteste za odbranu demokratije, učinili su jedino suvislo što su u ovom trenutku mogli da učine: bučno su negodovali zbog izborne krađe, stavili do znanja šta misle o skupštinskom sazivu proizašlom iz pokradenih izbora i svoje akcije sveli na simbolički nivo.

Poslanici koalicija „Srbija protiv nasilja“ i „NADA“, njih 78, najavili su da će ovako izgledati svaka naredna skupštinska sednica. Neće učestvovati u izboru i formiranju skupštinskih tela i pokušaće da opstruišu rad Skupštine na svaki mogući nenasilan način.

A ako su već krenuli ovim putem, trebalo bi onda da formiraju i „skupštinu u senci“, što su nagovestili polažući poslaničku zakltevu u holu Skupštine „pred građanima Srbije“, a kada za to dođe vreme i „vladu u senci“, instituciju poznatu u političkoj praksi.

Naprednjački i socijalistički poslanici će terati po svome, praviti da su izbori bili regularni, pa tako i da je skupštinski saziv koji su inznedrili legitiman, optuživaće opoziciju za sve i svašta i na njene akcije organizovati kontraakcije, a kontrolisani mediji će raditi svoje. Sve već viđeno.

Opozicija opredeljena za politiku da se protiv golog pravnog i medijskog nasilja bori nenasilnim metodama, može samo da se nada da će neki drugi vetar početi da duva iz Brisela i Vašingtona. Da li je ta nada realna, videće se već za dva dana kada bi Evropski parlament trebalo da izglasa Rezoluciju o srpskim izborima – stepen njene oštrine biće nagoveštaj da li bi eventualno moglo da dođe do promene politike „zapadnih partnera“ prema Aleksandru Vučiću koji zarad vlasti ruši i ono što je preostalo od pravne države i parlamentarne demokratije u Srbiji, dok polako, ali ubitačno, zaokružuje nezavisnost Kosova.

Ukoliko ne dođe do opipipljive promene odnosa „zapadnog stranog faktora“ – izvršne vlasti EU i SAD – prema izvrgavanju ruglu demokrtije u zemlji koja ima status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, opozicione stranke bi morale da se prisete da nije baš laskavo biti neko ko uvek na isti način pokušava da promeni iste stvari sa istim rezultatom.

Jer princip vladanja Vučića, manipulacija izbornim procesima, zloupotreba Skupštine, kontrola medija, policije i pravosuđa traje već bezmalo dvanaest godina.