Brojke: Svako malo pa nas spasu
Već smo sudeći po ovima što sada vode zemlju dva puta bili u bankrotu, a onda nas je mudro rukovodstvo spasilo. Na taj način oni podgrevaju uverenje da bi građanima bilo još gore da njima ne ide ovako dobro.
Ministarka Zorana Mihajlović, koja je i potpredsednica Srpske napredne stranke, dala je novi prilog toj teoriji. Rekla je da je ta stranka u ponedeljak u Beogradskoj areni, na proslavi pete godišnjice postojanja, slavila to što je zaustavljen bankrot države i što Srbija ide napred.
Nisam čuo da su okupljeni skandirali „Ua, bankrot!“, ali nije lepo sitničariti u trenucima velikog slavlja naprednjaka koji su se toliko brzo uzdigli da ovaj put nisu zviždali stranim ambasadorima.
Ali, od toliko galame nezapaženo su prošli podaci o kretanju proizvodnje u drugom kvartalu ove godine. Rast – realni – bruto domaćeg proizvoda u odnosu na isti period prošle godine bio je 0,2 odsto; desezonirano je reč o padu od 0,3 posto.
Finalna potrošnja domaćinstava je smanjena za 1,2 odsto (svi podaci su u odnosu na isti period prethodne godine), a smanjivala se tokom cele ove, kao i prethodne godine. Finalna potrošnja države je smanjena za 6,6 odsto. Investicije su smanjene za 18,5 odsto, što je verovatno jedan od najvećih padova u njihovom dugoročnom smanjivanju. Ako se neko želi podsetiti fiskalne strategije od prošle godine, videće tamo da se očekivalo značajno oživljavanje ulaganja u ovoj godini. I, konačno, realno je porastao izvoz za 9,1 odsto, uz realno smanjenje uvoza od 0,5 odsto. Tih, zaokružimo, desetak odsto porasta neto izvoza (izvoz minus uvoz) jeste ono što je obezbedilo da rast ne bude negativan.
Pređimo sada na stranu ponude. Od većih stavki, tu je realan rast prerađivačke industrije od jedan odsto i rast poljoprivredne proizvodnje od 20,5 odsto. Nasuprot tome, građevinarstvo je zabeležilo pad od čitavih 42,5 odsto, trgovina 4,7 odsto, uslužne delatnosti (ne sve) 29 odsto i delatnost domaćinstava za 19 odsto.
„Kao što se vidi“, analizira u autorskom tekstu Vladimir Gligorov, „povoljni klimatski uslovi i verovatno potpuni oporavak poljoprivredne proizvodnje u odnosu na prošlogodišnju rđavu godinu nije nikako bilo dovoljno da nadoknadi anemičnu industrijsku proizvodnju i sve dublji pad građevinarstva, trgovine i usluga.“
Šta se može očekivati od trećeg i četvrtog kvartala? Podaci bi, nastavlja Gligorov, mogli da budu povoljniji, jer je druga polovina prošle godine bila veoma rđava. No, to će svakako zavisiti od kretanja tražnje, dakle od potrošnje, ulaganja i izvoza. Kako su već ranije preduzete mere fiskalne štednje, a sada slede dodatne, trebalo bi svakako očekivati da će se nastaviti pad finalne potrošnje države.
Takođe, nema osnova očekivati oživljavanje finalne potrošnje domaćinstava, što je inače najveća stavka na strani tražnje i od toga u velikoj meri zavisi rast ukupnog proizvoda. Tome bi trebalo dodati i pesimizam kada je reč o povećanju ulaganja, pa postaje jasno da će sve zavisiti od porasta izvoza (i od stagnacije ili neoporavka uvoza, što je rđav indikator, ali aritmetički pomaže da pad proizvodnje ne bude veći). Uzevši sve to u obzir, ova bi godina mogla da se završi sa privrednim rastom koji ne bi bio negativan.
Kako izgleda sledeća godina? Imajući u vidu da će doći do dodatne fiskalne konsolidacije i da će se povećanim porezima uticati negativno na potrošnju domaćinstava, nepoznanice su investicije i izvoz. Kako će se i dalje smanjivati domaća tražnja, izgledi da se isplate ulaganja koja imaju za cilj prodaju na domaćem tržištu nisu veliki, a uz to nije nerealno očekivati dalje finansijsko pogoršanje u preduzećima (o javnim preduzećima da se i ne govori).
Ostaju ulaganja koja imaju za cilj izvoz, ali planova za sada ima malo, a potrebno je vreme za realizaciju investicionih projekata, tako da neki značajan rast nije realan.
I onda ostaje pitanje za koliko će se povećati izvoz? Ukoliko se taj rast uspori, kao što nije nemoguće budući da se ne vidi od čega bi došlo neko veliko povećanje, moglo bi da se kaže da raste rizik da će privreda sledeće godine ući u recesiju.
Ne mogu se ni ovogodišnji rđavi rezultati ni eventualna recesija pripisati fiskalnoj konsolidaciji, ali nema sumnje da se njen uticaj ne može zanemariti. Uz to, fiskalni će se problemi pogoršati ukoliko nema rasta. Onda će biti potrebno dodatno stezati kaiš, što može da odloži privredni oporavak za par godina. Biće potrebno čekati na značajniji oporavak ulaganja, a to može da potraje.
Izbor: Bolje znojav nego gladan
Brojkama se, istina, nije bavio (ne ide to uz svečarske talambase), ali to o čemu piše Gligorov zna i Aleksandar Vučić, samo što on odnekud predviđa da bi nam već 2015. moglo biti bolje. Iz sve snage hoću da poverujem Vučiću i spreman sam da dogodine budem znojav da te 2015. ne bih bio gladan.
Ali da bi se to Vučićevo metaforično transformisanje iz sveta nužnosti pretočilo u tri pristojna dnevna obroka potrebno je učiniti niz stvari, a kao prvo ova vlada mora da prestane da traži alibi u postupcima prethodne garniture na vlasti.
I nedavna polemika između sadašnjeg i bivšeg predsednika Srbije, dakle između Tomislava Nikolića i Borisa Tadića, podsetila me je na situaciju kad odvezete automobil kod majstora, a on vas prezrivo pogleda i pita: „Ko vam je ovo pre mene radio?“
Nikolić je, naime, povodom 15 meseci stolovanja na Andrićevom vencu izjavio da je Srbiju zatekao kao opustošenu zemlju, zemlju beznađa… Na šta prethodni majstor koji se starao o državnom automobilu nije ostao dužan i ne baš biranim rečima podsetio je da je on uljuđivao zemlju dok je Nikolić upropašćavao Srbiju.
Javna polemika oko ove teme, odnosno duela između dva majstora, krenula je, kao što sam već pisao, u pogrešnom pravcu. Ispituje se sada da li je oštrina Tadićevog tona znak njegovih političkih ambicija i da li planira da smeni „čuvara Demokratske stranke u zimskom periodu“.
Prava tema za niz odgovora koji muče građane Srbije daleko je od prepucavanja Nikolića i Tadića, kao i prepucavanja bilo kog drugog aktera sadašnje i bivše vlasti. To je tek gomilanje reči.
Pitanje na kome se mora postići neka vrsta javnog konsenzusa jeste pitanje: od kad počinje odgovornost ovih što su sada na vlasti? Pa ne mogu im doveka biti krivi oni koji su automobil održavali pre njih. A to je već postao manir. „Žuti“ su sve upropastili i korumpirali. Tako otprilike glasi dnevna zapovest iz vrhovništva SNS-a, pa se ona posle razrađuje u medijskim jurišima.
Pri tome, uzgred, aboliraju svoje koalicione partnere kao da oni nisu dali doprinos pustošenju i beznađu, ako ga je bilo.
Beko i socijalisti: Vozač i suvozač
A o odgovornosti i koalicionim partnerima progovorio je i Milan Beko koji je iskoristio Televiziju „Pink“ da se, verovatno u nedostatku adekvatnijeg načina, direktno obrati Aleksandru Vučiću.
On je cenio da Vlada Srbije „ne može da izgura ceo mandat“ i da bi njen potpredsednik Aleksandar Vučić trebalo da preuzme odgovornost i povede Vladu, a da će i premijeru Dačiću „laknuti kada bude na svom prirodnom mestu“.
„Kada će Vučić kao najpopularniji političar u Srbiji i šef najveće stranke preuzeti odgovornost da sedne na mesto broj jedan. Ne može vozač Formule jedan da dobije trku na gran-priju tako što Šumaher sedi u kabini i navodi vozača ‘daj gas, koči, skreni levo, daj malo više desno’. Mora da sedne i da vozi“, rekao je Beko.
Naveo je da će Vučić biti veliki lider ako prihvati odgovornost, povede Vladu i napravi ekonomski boljitak, a zatim vrati autoritet institucijama i ako dopusti da izgubi vlast tako da ostane čist a ne da brani vlast po svaku cenu, kao što su radili njegovi prethodnici.
Socijalistička partija Srbije premijera Ivice Dačića saopštila je odmah potom da je biznismen Milan Beko „oličenje nesreće“ koja je snašla Srbiju i da beskrupulozno namerava da proizvede još jednog jakog lidera i to onog koji je na čelu istraga sumnjivih privatizacija.
„Sada bi hteo da proizvede još jednog jakog lidera, i to, slučajno, baš onog koji je na čelu istraga sumnjivih privatizacija, među kojima se, opet slučajno, našlo i nekoliko vezanih za institucije odanog Milana Beka“, navodi se u saopštenju SPS-a i dodaje:
„Dobro je to. Doduše i beskrupulozno. Upadneš sasvim sam u problem, a onda se vadiš preko nekog ko nikakve veze sa tobom nema. I to tako što ćeš da objasniš da ne treba on da bude premijer, nego onaj kod kojeg je tvoj slučaj, pardon, slučajevi.“
Ovo se, poštovani čitaoci, bez izbora neće razrešiti.
