Nekad se govorilo da mi, gradski klinci iz socijalističke srednje klase, obitavamo u nekom poluizmišljenom svetu i da uopšte nemamo pojma gde i s kim zapravo živimo sve dok ne odemo u vojsku, jer tek u na neoprane noge, sasušeni znoj i uzalud nakupljenu spermu mirišućim spavaonicama rahmetli JNA upoznaš prave ljudske resurse svoje zemlje ponosne, odnosno njen autentični i većinski sociokulturni profil. Bilo je to ponešto pojednostavljeno i preterano gledanje, pri tome u podtekstu i snobovsko-elitističko, ali opet, nije da tu nije bilo nekog vraga.
Ovo s tzv. naprednjacima na vlasti kao da je ponavljanje tog istog obrasca: sve dok ti takvi ne zasednu na grbaču, ne znaš kakvog sve živopisnog sveta ima u ovoj zemlji, i to sveta koji nije nekakva društvena margina, nego je opremljen vezama, ambicijama i vlastohlepljem. Ali zato nekako uspeva da prođe kroz život a da se ne opremi ama baš nikakvom dostojnom profesionalnom niti građanskom referencom za respekt, zapravo bilo čime što bi ga zaista preporučilo makar i za predsednika kućnog saveta, kamoli za nešto više. Prostije rečeno, ti ljudi postojano ostaju Niko i Ništa sve dok ih se dekretom ne promoviše u Nešto. E, kad bi to stvarno moglo dekretom… Okej, među demokratama i kompanijom, čak i među DSS-ovcima, imao si – osim vrednih ljudi – i bolno šarolik repertoar vrdalama i mufljuza, ali su bar spolja delovali manje-više normalno, pa te bar nije bilo sramota da ih šalješ među pristojan svet (dobro, razume se da izuzimam Vuka J., tu je sramota permanentna).
Ovo što je sad nastalo ponajviše liči na očajničko zahvatanje s dna kace, i ne znam šta očekujete da ja o tome mislim kad evo i jedan Vučić Aleksandar vapi pre neki dan na nekom naprednjačkom poselu: aman, ljudi, odakle iskopaste kandidate za visoke funkcije?! Od petnaest predloženih, ni jedan ne prolazi ni bezbednosnu proveru! Jašta, nije lako Gospodinu Omnipotentnom Nadministru s takvim human resources, ali nije li bilo bolje da je o tome mislio dok je pravio stranku?! Mada, zapravo je i tada već bilo uveliko prekasno. Čak i mimo volje Vučićeve ili bilo čije, stvari su u srpskom društvu ovako zasnovane još duboko u devedesetim: ono što je valjalo ili je otišlo iz zemlje, ili se pasivizovalo, ili se angažovalo u strankama demokratsko-građanskog profila, a strankama tipa današnjih naprednjaka i sličnih (dobrim delom i socijalista) svih tih godina spontano prilaze jedino oni koji svoju šansu vide u vremenima i stanjima niskih kriterijuma. Što reče neko: „ljudi s Megatrenda“ (što i jeste i nije metafora). Turborezervna ekipa u svakom pogledu. Ono što ostane kad istrošiš najbolje, pa one jako dobre, pa solidne, pa prosečne, i onda kreneš da grebeš kutlačom po ostatku.
Jedino u tom okviru izgleda mi odgonetljivim zaumno pojavljivanje u našim životima likova kakvi su Poslastičar i njegov Sančo Kolarević, ili stanoviti Ajdačić Živorad koji bi da ukine Jugoslovensko dramsko pozorište i književno prevođenje kao umetničku disciplinu, te na koncu i Selaković Nikola, mlađani ministar ni manje ni više nego pravde u naprednoj Srbiji. Selaković se prvo pročuo preko svog Sančo Panse, pomoćnika koji je osuđivan zbog kafanske tuče, što je baš sjajna biografska referenca za jednog pomoćnika ministra pravde. Kritike zbog toga nisu ga mnogo potresle, jer se držao dežurne naprednjačke mantre: nije važno šta je ko radio pre dolaska na Funkciju, ali od sada pa nadalje i ubuduće ima da bude tip-top! To valjda kao i sam ministar, koji ovih dana svima koji žele da ga slušaju udeljuje sopstveno upravo dečačko oduševljenje svim onim divnim ljudima koje je posetio u Sheveningenu. To su valjda ti slavni ministri „vlade koja nas uvodi u Evropu“: ljudi koji sline od oduševljenja pred Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem. Ali nema veze, zapravo ni to ni bilo šta drugo nema nikakve veze, jer sve dok je „Ivica kooperativan oko Kosova“ (kao da mu je nešto drugo preostalo?!) i dok Vučić u sadejstvu s tabloidima hapsi po kućama, ima svi da budemo ekstatično prezadovoljni, u protivnom će Jedna Gospodža mnogo da se ljuti na nas što smo tako nezahvalni na sreći koja nas je obasjala.
Meni je, pak, najzanimljiviji čuveni Selakovićev „slučaj kisele vode“ iz njegovih asistentskih dana na Pravnom fakultetu, a u kojem g. ministar ni dan-danas ne vidi ništa sporno. I otužno je koliko su i mediji ispromašivali najbitnije stvari u vezi s njim. Dakle, šta je učinio jedan profesor prava, na pravnom fakultetu? Nasilno je, fizičkim aktom prinude, oduzeo tuđu privatnu imovinu i bacio je u đubre. Na taj način je drugom licu naneo materijalnu štetu, i nije je nadoknadio. Uz to, studentkinju je ponizio, i na najgori način demonstrirao bahatu nadmoć predavača nad studentom, dakle nad „podređenim“, onim od koga student zavisi. I tek na koncu, kao šlag na tortu, dolazi „razlog“ njegovog čina: to što je to voda stranog porekla, pa još (iju, iju!) hrvatskog. Međutim, ta je voda legalna roba na našem tržištu. Dakle, građanin i predavač prava Selaković Nikola prekršio je ama baš sve zakone i bolje običaje koje je mogao, a ministar pravde Selaković Nikola smatra da je istoimeni građanin postupio sasvim ispravno. Otpijte dobar gutljaj vode pre nego što razmislite o značenju i konsekvencama ovakve vlasti, ovakvog prava i ovakve Sreće koja obasjava Srbiju.
