Postoji milion miliona razloga zbog kojih bi Ove trebalo što pre najuriti sa mesta gde mogu aktivno da prave štetu (a to je otprilike svako mesto), ali možda bi ih se sve moglo sublimirati u jedan univerzalni, sveobjašnjavajući Sverazlog: oni su u stanju i čekić da pokvare. Ne, pogrešno formulisano: biti „u stanju“ značilo bi truditi se da pokvariš čekić, pa u tome uspeti. Ovi, međutim, jok: oni bespovratno pokvare čekić sasvim spontano, nesvesno, i to čim ga uzmu u ruke. Odmah se, jadan, smežura i uvene. Kako može čekić da se smežura? Nemam pojma. Pretpostavljam da kožom luče neku posebnu hemikaliju koja ga razblićka i napravi ga na ništa, a da toga uglavnom nisu ni svesni.
Kako to izgleda u praksi? Siguran sam da bi svako od čitajućih mogao da navede pregršt primera iz svog okruženja; tako i ja biram onaj koji gledam svakog dana. Ali, najpre mali uvod. Jednom davno, ima tome možda i dvadesetak godina, objavio sam u ovim novinama tekst Osamdesettrojka. Izašao je u rubrici Vreme uživanja, iako baš i nije bio hedonistički, naprotiv; imaju razni autori u ovim novinama taj običaj: da se u „Vremenu uživanja“ požale na nešto što im nije nimalo prijatno, ali ih slobodna Ich-forma te rubrike vabi na oglašavanje. E, tako sam i ja pisao o notornoj liniji 83 beogradskog GSP-a, tvrdeći da je ona po mnogo čemu mera naše propasti: u raspadnutom gradu po izlokanim ulicama voze krševi od autobusa, a oni na liniji 83 nekako su još raspadnutiji i krntija-
stiji od drugih, a sama je linija još gora i nepouzdanija od onih s kojima bi se mogla porediti. Red vožnje je bio za sprdnju, u busevima je bilo mračno, hladno i bučno. Drugim rečima, osamdesettrojka je bila nekovrsna živa, pokretna metafora: kada se ona iole upristoji, tvrdio sam tada, i za ovaj grad i ovu zemlju biće neke nade.
Onda su nastupile dvehiljadite, štošta u našim životima polako se – za mnoge ukuse odviše polako, ali ipak – upristojavalo, pa je u nekom trenutku na red došao i gradski prevoz; a u okviru gradskog prevoza, mada, dakako, među poslednjima, i osamdesettrojka. Postepeno je postajalo moguće, pa onda i stvarno, barem povremeno, zatim često, a napokon i stalno da autobusi, čak i na toj liniji, budu čisti(ji), svetli(ji), zagrejani, klimatizovani, i da voze po voznom redu. Ti autobusi su, da se razumemo, uvek, čak i u najgorim vremenima sumornih devedesetih, bili „veliki“, tzv. harmonike: takva je to linija, dugačka je, složena, povezuje „strateške“ krajeve, prolazi kroz mnoge gradske neuralgične tačke, naprosto je jedna od „kičmenih“ linija, bilo bi bizarno slati tamo malecke autobuse-igračke. To je pravilo strogo poštovano čak i u doba sveopšteg raspada, kamoli docnije, u vreme postepenog oporavka.
Sve u svemu, najkasnije tamo negde od sredine prve decenije ovog veka, na svoj sam stari tekst sa imenom te linije mogao da gledam kao na dražesno-morbidnu arhivsku stvar, dokument jednog groznog, nepovratnog vremena.
A onda su došli Ovi. I počeli da preuzimaju stvari u svoje ruke, jednu po jednu. I svaka bi se, gle, pokazala kao lako pokvarivi čekić: kako bi je dohvatili, počelo bi razmekšavanje. Nije prošlo mnogo, i jedva nekako upristojeni (beo)gradski prevoz postajao je sve lošiji, nepouzdaniji, aljkaviji, gužvastiji; ukratko, iz nedelje u nedelju bi sve više podsećao na sebe iz devedesetih, kao nekakav sumanuti retro frik šou. Nije prošlo mnogo, i eto se i osamdesettrojka svim svojim redovnim i povremenim klijentima naočigled kvarila i propadala, i ubrzo je uhvatila onaj stari, nekadašnji zamah, što će reći da je u nekom trenutku (cenim da je to bilo pre oko dve godine) opet postala vidljivo, upadljivo gora od drugih, a uporedivih linija (koje su, naravno, takođe propale). Polasci su se proredili, vozila su bila sve groznija, vozni red je ponovo postao neslana šala; dok čekate osamdesettrojku, ponovo biste, kao u Ona vremena, notirali kako prođu i po tri-četiri busa sa neke druge linije (recimo 16, 17, 18, 45 etc.) dok se ne doklati vaša tužna raga Rosinanta na izlizanim gumama. Čekajući je s apsurdnom, mazohističkom upornošću kao da čekam jebenog Godoa, pomišljao sam: okej, to je to, eto nas opet na dnu.
Ali, prevario sam se. Ovi su Majstori (ne mislim na vozače) ipak neprevaziđeni i neprevaziđivi, oni uvek mogu dalje, niže, dublje. Pre nekih dva ili tri meseca, sa linije 83 nestali su volšebno svi „harmonika“ autobusi, i zamenjeni su onim manjim, što bi se reklo „lokalima“. Takve nismo viđali na toj trasi ni devedeset druge-treće, u vreme totalne nestašice benzina i milijarderske hiperinflacije! Ova ekipa je, međutim, skrckala čekić do kraja, a liniju 83 na izvestan način prepolovila: sad bi mogla da se zove linija 41 i po, to joj je mera.
Da li je ovo kraj priče? Nažalost, nije. Primetio sam jedan naizgled paranormalan fenomen: iako su autobusi manji, a ne bi se reklo ni da su učestaliji nego ranije, čini mi se da je u njima sve manje gužve. Kako je to moguće? Lako: ljudi naprosto odustaju. Izbegavaju je. Ne računaju na nju ako ne moraju. Traže druge alternative. Da se ne lažemo, i ja to sve češće radim.
Šta nam to govori? Da je to način na koji se dobar deo Srbije ponaša pokušavajući da preživi pod Ovima: pravi se mrtva, migolji se, izbegava susret, kamoli konfrontaciju. Kad ugleda beznadežno pokvaren čekić, pređe na neki koji još kako-tako radi, nadajući se da neće valjda i taj da skenjaju do kraja. A hoće, bez brige. Jer izbegavanje nije rešenje: treba im bez pardona uzeti čekić iz ruku, sve drugo je nedostojno izmotavanje.
