Voleo bih da mogu da kažem da su neke liste na ovim izborima zahvaljujući internetu ostvarile zadovoljavajući rezultat, a neka svako odredi meru svog zadovoljstva. Nije tako, ili nije baš sasvim tako, da budem precizniji. Pokazalo se da je internet postao alternativa drugim medijima, pre svega televiziji, ali bi se njegov uticaj mogao svesti tek na desetinu onoga što postiže veći ekran. To nije malo, možda je poneki cenzus preskočen zahvaljujući aktivnosti na društvenim medijima, ali je nedovoljno za priču o „novom dobu“ i „novim pravilima“. Od toga smo daleko barem dve kampanje i to pre redovne nego vanredne.
Lista Dosta je bilo verovatno je najviše profitirala od interneta, ali je moj utisak da to nije bilo zato što im je to bilo opredeljenje, već zato što nisu imali previše drugih uslova za kampanju. Budući da se ulaskom u parlament te stvari menjaju, biće interesantno videti kakav će odnos prema svom onlajn nastupu imati ubuduće, kada na raspolaganju budu imali skupštinsku raspravu, više vremena u drugim medijima i budžetski novac za finansiranje stranke i njenih aktivnosti. Budući da su se organizovali kao politička internet gerila, imaju šansu da prerastu u regularnu vojsku, ali za to je potrebno znanje. Mnoge prave gerile propadale su kada su svojim komandirima podelile oficirske činove iako ovi pojma nisu imali o vođenju vojske koja spava u kasarni, a ne u šumi.
Najveću internet snagu i dalje ima vladajuća stranka, zahvaljujući angažovanju ogromnog broja aktivista sposobnih da istaknu ili zatrpaju svaku inicijativu. Ozbiljan nedostatak im je kreativnost u tom poslu, što ne čudi. Kada ste na vlasti, interes je jači od aktivizma, te se nastup šablonizuje. Bolje to nego da stranački aktivisti prave skupe greške (a vlastima je svaka greška skupa). Sa podrškom polovine birača dovoljno je da tu masovnost preslikate i na mrežu u komentare i postove, i nema previše razloga za brigu.
Socijalisti tokom ove kampanje nisu previše ciljali kompjutere i mobilne telefone, radikalska „paljba“ (i njima će se dopasti ovaj izraz, verujem) bila je tu usredsređenija, ali ni njima internet korisnici nisu bili glavna meta. Od tri frakcije izvornog DS-a (plus Dveri) nijedna nije imala prepoznatljivu, uređenu kampanju. Za šta nema mnogo opravdanja jer je to morao da im bude prioritet. Nezadovoljni su prisustvom u drugim medijima, a imaju mogućnosti i vremena da se time pozabave, sredstva bi već našli na internetu. Uostalom, izborni rezultati pokazuju da je birač koji se informiše sa interneta najbrže rastuća kategorija. Već na predsedničkim izborima dogodine (ako ne bude nekih ustavnih intervencija), ti birači bi mogli biti mnogo više od jezička na vagi, mada ni jezičak nije za potcenjivanje. Godinu dana je taman dovoljno vremena da se definiše strategija, napravi tim i ostvari akcija. Pod uslovom da stranke uopšte imaju plan za te izbore u ovom trenutku.
Ako smem sebe da uzmem kao prosečnog korisnika, onda bih primetio sledeće manjkavosti ove onlajn kampanje. I dalje mi niko nije tražio nikakav novac da bih podržao njihovu listu ili kandidata, što je prva stvar koju svaka kampanja mora da osmisli. Niko mi se nije lično obratio, što je drugo pravilo jer je internet za razliku od masovnih medija privatan i dvosmeran. Od britanskih laburista, recimo, uredno mi stižu poruke na lično ime, mesecima posle izbora (na kojima su teško poraženi). A prijavljivanje na njihovu listu bilo je jednostavno. U svakoj drugoj poruci mi traže donaciju u novcu (od 5 funti naviše) ili u volonterskom radu.
Niko mi se na internetu nije obratio ni ličnim pozivom da izađem i glasam. Takve pozive obično šalju botovi, ali oni pravi, softverski, kakve na srpskom političkom internetu nisam primetio iako ih neke firme uveliko koriste. Kao birač, očekivao bih da budem zahvaćen takvom masovnom kampanjom. Nije da inicijative i ideje nema jer sam jedan robotski poziv ipak primio na telefon. Fiksni.
