Najkraće rečeno, uticaj interneta na izbore je polovičan. Ono što je planirano, strateški, bilo je relativno neuspešno. Prošlo je samo ono što se širilo spontano. Što nije za neku hvalu, ali je dobra po(r)uka.
Najgori su bili portali stranaka koji su kaskali za događajima iz kampanje, a niko nije objavio ni da li mu je internet bitno pomogao u prikupljanju para za kampanju. Najviše truda (ne i novca) stranke su uložile u društvene mreže, pre svega Fejsbuk i Tviter, ali se i tu nekako najviše nadmetalo u broju obožavalaca (fanova) dok su prave akcije bile u drugom planu.
Jedini uspeh napravili su takozvani beli listići. Istraživanje Pozitiv centra za digitalne medije pokazalo je da je u vreme kampanje 60 odsto svih postova na društvenim mrežama bilo vezano za izbore i politiku, a od toga se polovina odnosila na bele listiće. Dakle, trećina od svega izrečenog!
Istomišljenici, odnosno oni koji veruju da je poništavanje glasačkog listića najbolji politički stav u ovom trenutku, pronašli su se na internetu i pravili su male kampanje o svom trošku. Mogli bismo reći da su društvene mreže presudno uticale na to da beli listići gotovo pređu cenzus u prvom krugu. Na ranijim izborima, dok nisu postojale, pojedincu je bilo teško da kanališe neki anarhičan stav, recimo da precrta listić ili nešto dopiše kako bi izrazio političko mišljenje, ali ne i izbor. Danas je dovoljno da nađe odgovarajuću Fejsbuk grupu i učvrsti se u svom stavu zahvaljujući podršci onih koji slično razmišljaju. A to je osnov političkog organizovanja.
Samo po sebi to nije i ne treba da bude zabranjeno, mislim na nevažeće glasanje. Ono što je protivzakonito, a preko čega su izborne komisije, kontrolori, javnost i stranke olako prelazili, jeste fotografisanje biračkog listića i objavljivanje te slike na internetu. Time se opasno ugrožava tajnost glasanja. Možemo da se sprdamo, crtamo čiča Glišu i dopisujemo brata Pantelu, ali kada to slikamo i objavimo, pravimo opasan presedan. Samo je pitanje vremena kada će neko tražiti od „sigurnih“ glasača da rade isto, samo sa pravim glasom. A onda ćemo se svi zgražavati, jelda?
Pobedi se ne gleda u zube, ali porazu bismo mogli da zavirimo u usta. Boris Tadić izgubio je jer njegov tim nije shvatio važnost društvenih mreža, mada je bivši predsednik okružen brojnim tviterašima i blogerima. Potcenili su više od tri odsto novih belih listića u prvom krugu, odmahivali rukom na upozorenja da se oni organizuju na društvenim mrežama (tja!) i nisu napravili nijedan potez da tamo pronađu stotinak hiljada birača koliko im je bilo potrebno za pobedu i motivišu ih da promene stav (neglasanje, nevažeće glasanje). Tvrdim da bi jedna dobra viralna kampanja između dva kruga napravila razliku i donela pobedu na ovako tesnim izborima.
Nije je bilo, što je bila lepa usluga Tadićevih internet eksperata Tomislavu Nikoliću. Sada im ostaje da se nadaju da će on to znati da im vrati na isti način na narednim izborima.
