Seli ste pred računar, otvorili brauzer i kliknuli na Gugl, ako vam to nije po difoltu već početna strana. Unosite ključne reči. Može biti „Amy“ ili „XXX“, koje vas vode u carstvo pornografije. Ili, pak, „fertilizer bomb“ gde ćete dobiti detaljna uputstva, recept kao za kolače, kako da od veštačkog đubriva i još nekoliko pristupačnih hemikalija i malo struje napravite bombu koja može da raznese štošta. Na primer, centar Osla.
Internet je mesto gde se događaju neke fantastično dobre stvari. Ali gde obitava i neki mračan svet, legalno i paralelno sa većinom. Taj mračan svet je mahom anoniman, svoje ideje potpisuju pseudonimima, ali se vrlo legalno i aktivno druže, hrabre, međusobno podstiču. U realnom svetu žive neke obične živote, pristojne i često nezanimljive, ali na internet forumima i blogovima pretvaraju se u prave zveri.
Samo po sebi to ne mora da bude prevelik problem. Ali u kombinaciji sa pravcem u kojem je internet krenuo može da proizvede dosta loše posledice.
Pre izvesnog vremena gledao sam televizijski intervju sa Elijem Parizerom, autorom knjige Guglovi balončići. Parizer primećuje da internet pretraživači i društvene mreže u svojoj ambiciji da naprave profit, prave profile svojih korisnika, beleže njihova interesovanja i onda im nude samo ono za šta se korisnici raspituju. Volite da putujete i svuda oko vas su reklame turističkih agencija. Raspitujete se za pseću hranu i Gugl vas stavlja u balon ljubitelja životinja. Mrzite strance i sve što vidite oko sebe na internetu su ksenofobični sajtovi. Vaš pretraživač vas stavlja u okruženje koje vam prija i gde svi misle kao i vi. Sve dok ne pomislite da se svet promenio, da ste većina ili barem blizu toga i da je vreme za revoluciju. Nema potrebe za preispitivanjem, ionako nigde na internetu niste naišli na suprotno mišljenje. Ni ne shvatate da ste, zapravo, u balončiću, odsečeni od sveta.
Ovakav svet je u svom tekstu u „Gardijanu“ norveški profesor Tomas Eriksen nazvao „internet tunelom“ u koji je lako upasti. Bilo da ste radikalni desničar ili samo zaljubljenik u modu. Internet pretraživači oko vas prave balon vaših interesovanja i umesto širine nude vam dubinu. U nekom takvom tunelu se, po profesoru Eriksenu, našao i Anders Brejvik. Svi sa kojima je on kontaktirao govorili su isto, sve oko njega bila je ekstremna desnica i to u toj meri da je za njega postala mejnstrim. Sve što mu je nedostajalo bio je recept za bombu od veštačkog đubriva i nešto oružja. Koje se lako nabavlja preko interneta. Budući da se sve dešava u sajber svetu, anonimno, izmakao je službama. A njegov „manifest“ postaće najtraženije štivo u balonima njegovih internet drugara.
Po profesoru Eriksenu, to je opasnost koju pravi internet, generatori vesti, društvene mreže na kojima se družimo samo sa svojima i sebi sličnima. Alternativa su pravi mediji gde urednici nastoje da vam poput informativnih nutricionista serviraju pomalo od svega i gde se suočavate i sa onima koji misle drugačije od vas.
Što nije baš lako objasniti onima koji veruju da sasvim dovoljno vesti dobijaju od svojih frendova na Fejsbuku i Tviteru i ne razumeju zašto treba da plaćaju nešto što imaju „džabe a bolje“.
