Ovo mi je druga nedelja bez Prevlake. Ne da mi nije lakše nego prvog dana, nego mi je sve teže. Ranije, dok je bila u našem sastavu, i mislio sam na nju i nisam, otkako smo je predali, ne izlazi mi iz glave. Uzmem novine, dve stranice o Mateusu, Čavoški anatemisao Plavšićku, o Prevlaci ni reči, bilo pa prošlo!
Nisam posećivao taj deo naše rivijere, ne znam ni kad sam prvi put čuo za Prevlaku, kad bi me Ivan Zeljković pod pretnjom da ću izgubiti ono što sam dotad zaradio sada saleteo da navedem četiri razlike između prevlake i zemljouza, ne bih se proslavio, Prevlaku sam zavoleo tek kad smo počeli da je gubimo, taman da je nenastanjena hrid ne bih je dao, kao što ne bih dao ništa što je naše, kako ja to znam da je cela Prevlaka baš naša, znam isto kao što Hrvati znaju da je njihova! Kad sam slušao Svilanovića na televiziji, stekao sam utisak da je potpisan neki sporazum po kojem mi i Hrvati ravnopravno koristimo Prevlaku sve do njenog priključenja matici tj. Srbiji i Crnoj Gori, sutradan vidim Hrvati doneli šahovnicu, Račan priča kako su, eto, zaokružili i južnu Hrvatsku, od naših nikog, naše trobojnice ni od korova, pa videste li ovo, ljudi, moji mi objašnjavaju da Hrvati samo patroliraju i paradiraju Prevlakom, da međa još nije zvanično povučena, kakva međa, kad naših nema nigde, zašto mi nismo ispratili predstavnike međunarodne zajednice?… Par dana posle predaje čujem Svilanovića, uskopistio se kao kmet Siman, petsto godina Tribunal je jahao nas, sad ćemo petsto godina mi da jašemo Tribunal, a za onih tamo petsto ćemo se dogovoriti, nećemo dopustiti da vršljaju po našim tajnama koje nisu sve za podičiti se, oli je to dobri dečko iz Građanskog saveza, glavu daje, arhivu ne daje?… A Prevlaku si mogao da daš, mislim se, zato i udaraš čifte Karli del Ponte, samo ima ko to sve prozire!
Ne priča mi se ni o čemu drugom, čim neko u društvu uzme banku, meni dođe da mu kažem: „A Prevlaka?!“ „Da niste vi rodom sa Prevlake?“, pitao me jedan Đurin gost koga sam u dva navrata omeo da kaže šta misli o Merkatoru. Nisam sa Prevlake, iz Banata sam, ali šta to znači, treba li da volim samo rodna mesta Uroša Predića, Mihaila Pupina i Vuka Draškovića?! Voleti zavičaj je lako, takoreći urođeno, voli ti rubove otadžbine, mesta na kojima nisi nikad bio!
Drugo, nastavio sam, onaj ko kontroliše Prevlaku gospodari Jadranom, sa nje možeš da gađaš neprijateljsku flotu, možeš da napraviš kakav ti treba toranj, lansirnu rampu, podzemno-podvodne lagume… To je sada sve deplasirano, uzvraćaju mondijalisti, hoćemo u Evropu bez granica a ti žališ što povodom tog ostrvceta nije ispalo nikakvo krvoproliće, ma nisam ja hteo da se povodom Prevlake obnovi rat, ali smo diplomatskim putem i lobiranjem možda mogli izboksovati da ostane makar ničija zemlja dok Hrvatska zbog Bobetka ne padne u nemilost…
Osećam da većina ne daje pet para za Prevlaku, neka ih, ja ću te voleti, nevesto Jadrana, ne, nevesta je Boka, svejedno, Prevlaka je u Boki, ona je veo nad mladinim licem, razgovor se ponovo sroza na Merkator, jedni su bili i na otvaranju i četiri puta ovako, jedni neće kročiti dok nam se Janša ne izvini, većina ipak žali što se baš Novi Beograd u kojem stanuje toliko oficirskih porodica prodao Slovencima, što je postao slovenačka kolonija: zašto baš mi da budemo tržište za robu koja nema prođu u Evropi, mi da im budemo nalazište jeftine radne snage… Jeste to tačno, kažem, ali to je samo jedan plac na Novom Beogradu, mi smo izgubili Prevlaku, koja je po kvadraturi možda slična Merkatoru, drugo, plac smo Slovencima dali pod kiriju, ili smo ga prodali, svejedno, Prevlaku nismo ni prodali, dali smo je onom Piculi kao poklon za rođendan! I ruski car je dobio neke đenjge za Aljasku, samo mi dajemo svoju obalu fraj, teritorijalne vode isto! Ima toliko nerešenih međudržavnih sporova, zašto je baš ovaj sa Prevlakom morao da se preseče i to ovako da se preseče?! Dosta sam bio popio, primetio sam i pored toga da društvu nije ni do Prevlake ni do razgovora o Prevlaci, to mi je davalo obol da istrajem, razgovor je prešao na Plavšićku, je li to kukavičluk ili čin hrabrosti, hoće li naškoditi drugim optuženima koji nisu toliko samokritični, kažem da je važan jedino njen učinak, ona je doprinela da Srbi u Bosni dobiju svoju ličnu teritoriju, hoće li se pokajati ovi što su predali Prevlaku?
Vino me je uzimalo pod svoje, koja je to godina bila, pedeset deveta, kad su stvari bile jasne, uz pomoć pokazivača (koji je bio običan prut) svako je znao da predstavi granice naše zemlje, i slabiji učenici znali su tačno dokle naša ljubav treba da se rasprostire, a gde treba da prestane, do vrhova Prokletija, na zapad do ostrva Visa, i još malo dalje, danas ne znam na šta da se usredsredim, ne bih da volim nešto što više nije naše, a ne bih ni da se ogrešim o neko mesto za koje su naši preci pojedinačno ili masovno ginuli. Ili na kojem su naši dobri i prebogati kraljevi podigli manastire koji će kasnije da se dopadnu stručnjacima Uneska. Majku mu, ispada da je feudalizam jedino uređenje koje je za Srbiju dobro, izgradismo tolike manastire, dadosmo da se živopišu sve te zadužbine, ako i na Prevlaci imamo kulturno-istorijske spomenike, žali Bože…
Nisam nikad bio ni na Kosovu, ali volim Kosovo, volim zapravo žmarce koji su redovno izlazili iz te magične reči – ko se od nas nije naježio čuvši mantru da Srbima sve možeš uzeti samo ne Kosovo? Radije bi svi izginuli nego da se Kosovo otcepi, e, Prevlaka je bila moje malo Kosovo, poslednja prilika ne baš da lupimo rukom o sto, ali da sednemo za taj sto i da ponavljamo: „Sve smo dali, Krajinu, Kosovo, ali Prevlaku – nikad!“ Dadosmo je, međutim, odmah, što je ne digosmo u vazduh, pa da ne bude ničija, idem do Skupštine da vidim naše stare orlove koji se opet umalo ne rekoh vijore na jarbolima. Ako me od ovog drevnog znamenja podiđu trnci, dobro podiđu, ako ne, nikom ništa.
