Loto je igra verovatnoće. Nisam toliko sposoban matematičar da utvrdim kolika je tačno verovatnoća da se u dva dana zaredom dogode tehnički problemi prilikom prenosa izvlačenja. U ponedeljak je zakazao Bingo, a u utorak Loto. Kad krenu kola nizbrdo, verovatnoća havarije se povećava, a ja se pitam, šta li će to biti treće sranje u nizu, jer kockari tvrde da sreća i nesreća uvek dolaze u nizovima.
Za TV manijake, stvar je bila posebno zanimljiva.
Problemi sa Lutrijom Srbije postoje na više različitih nivoa. Oduvek je to bila kasica-prasica za vladajuće garniture, a opravdano se sumnjalo da Lutrija finansira rad političkih stranaka – doduše zaobilaznim načinima.
Lutriju je poslednji put u gluvo doba noći krečio sadašnji poslanik Đuka, pa mu od tada ostade nadimak – moler. Primetno je da su nove reklame za Loto mnogo skromnije producirane, a Premijer povremeno preti prodajom ovog javnog preduzeća. Zato je valjda svaki tehnički gaf u Lutriji protumačen kao pokušaj da se diskredituje i rasproda uspešno domaće preduzeće. Zato su valjda ovih dana u žiži Galenika i Lutrija, dve firme u društvenom vlasništvu o čijoj sudbini se odlučuje. Galenika je toliko na izdisaju, pa je od nekadašnjeg giganta danas ostao samo gigantski dug – za šta, opet simptomatično, niko nije zvanično odgovoran. Rate kredita će pojesti ovu kompaniju, koju niko ne želi da kupi sa tolikim tegom dugova oko vrata. Po svoj prilici ćemo dugove namiriti mi – građani, parama iz budžeta.
Sa Lutrijom je, izgleda, situacija bolja jer se beleži rast dobiti. Loto je takođe i odličan lakmus-papir za stanje u društvu. Naši loto dobitnici se čuvaju poput haških svedoka, dok čitavi gradovi pokušavaju da odgonetnu koji je to sugrađanin preko noći inkognito postao milioner. Okiti se prodajno mesto, novinari intervjuišu prodavačicu – ona opisuje fotorobota, misterioznog dobitnika i onda sledi novo kolo i nova šansa.
Ugovor sa Lutrijom o prenosima izvlačenja Lota i Binga je za svaku televiziju ozbiljan izvor prihoda. Ti prenosi su se seljakali sa RTS-a, Pinka, preko Prve i sada su konačno bratski podeljeni, Loto na RTS, Bingo na Happy televiziji. Nova Loto devojka je izabrana, nakon što je godinama čitala vremensku prognozu, dok je na Happyju angažovana jedna od voditeljki opšte prakse sa te televizije.
Kao što rekoh, Ljubomir Škorić, čovek koji se decenijama brine o regularnosti izvlačenja, imao je veoma stresnu nedelju.
Na Bingu je trokirao bubanj i zaglavila se loptica sa brojem 69. Posle desetak minuta, koji su izgledali kao sati, drama je postala opipljiva. Članica komisije je u izrazu paničnog napada, voditeljka zapomaže da Škorić nešto učini, bubanj šlajfuje – i onda eureka! Kad zakaže tehnika, tu je ljudska ruka –tehničar sa hirurškom rukavicom i povezom preko očiju izvukao je ostale loptice. Rukavica je da ne napipa brojeve, a maska je pozajmljena od „Snajki“, gde učesnice rijalitija nose povez da bi lakše zaspale pod svetlom – stara rijaliti fora.
Zaključak, eto desilo se, ne ponovilo se, sve je regularno.
Ali ne lezi vraže, već sutradan na izvlačenju Loto kombinacije na RTS-u sve počelo normalno, a onda… Otkazala je grafika, nema prikaza izvučenih brojeva, ovaj put voditeljka tužno pogledava, a krupni plan gospodina Škorića koji moli za strpljenje postaje sve veći. Pomislio sam da restartuju računar, ali taj sistem nikako, da izvinete, da se digne. E, da je tu Suzana Mančić, ona bi lepo zapevala „Ogledalce“ i sistem bi proradio ko Simica. Nema prekida prenosa, da narod ne pomisli ko na Titovoj sahrani, da ga nisu stavili u grob već je i danas živ i odmrznuće ga zajedno sa onim švercovanim polutkama što su stigle u luku Bar.
Nakon višeminutne agonije, koja je izgledala kao večnost, sistem je proradio i nije bilo potrebno da se primeni manuelna Škorićeva metoda sa Happyja.
Nije mi namera da insinuiram bilo kakvu neregularnost u vidu nameštanja, ili manipulacije rezultatima. Pitam se samo, da li je moguće da Lutrija Srbije, uz tolike uplate nije u stanju da organizuje kvalitetniju tehničku podršku za igre na sreću. Konačno, od tih igara značajna sredstva idu u budžet, jer su tu stope oporezivanja prilično visoke. Pitam se zašto onda izvlačenja već decenijama nisu osmišljena kao TV šou – jer je tu gledanost praktično zagarantovana. Imate pare od Lutrije i pare od reklama, potrebno je samo da se upriliči narodno veselje.
Danas bi se, osim pevanja i skečeva, ovakav TV program mogao obogatiti i humanitarnim elementom, gde bi se svake nedelje određena suma donirala za konkretan cilj. Ukratko, postoji bezbroj mogućnosti da Loto i Bingo ne izgledaju kao krupni plan loptica, voditeljkine haljine ili sreće iz srca Zemuna – kao da je u pitanju tombola u lokalnom sportskom klubu.
Ili ćemo opet čuti onu Loto poslovicu – više sreće u sledećem izvlačenju!
