Duge godine nepravde nešto čine sa ljudima. Udebljava se trpilo, mistični duševni organ koji određuje koliko čovek može da podnese. Može mnogo.
Drugo, istroši se centar za uzbuđivanje. Kad se skandali i padovi množe na dnevnom nivou, onda je sve već viđeno – možda ne baš tako, nego slično – i ništa nas više ne može šokirati.
Tako je nekako, tiše nego što bi trebalo, dočekano otkriće kolega iz NIN-a da je naprednjački dahija Branislav Nedimović pre godinu i po dana umalo ubio čoveka kolima.
Nesretnik je polomljen, višestruko operisan i nikada se sasvim neće oporaviti. Po sopstvenim rečima je „pun šipki i šrafova“.
Telefoni zvone do vrha
Zamišljam ministra kako panično izlazi iz automobila, a onda počinje da vrti telefone. Prvo što mu pada na pamet u toj situaciji jeste da se stvar ima zataškati.
Telefoni se vrte do vrha, jer takva stvar mora da dođe do vrha. Sa vrha se spušta u naše kukavno pravosuđe, među tužilačke poslušnike kojima je u redu da slučaj stave u fioku.
Nesrećnom građaninu, koji je umalo poginuo, tutnute su neke pare u ruke. I to, kako kaže, tek kad je sam tražio. Nedimović je izgleda mislio da prođe bez robije, a i besplatno.
Zavere ćutanja su moćna stvar, ali nisu savršena, pa je i ovo procurelo. Opravdano se može sumnjati da je bivši ministar Nedimović preventivno sklonjen iz Vlade, ama je i dalje naprednjački bog i batina u Sremu kao i pravi šef Fudbalskog saveza.
Krvavi trag
Zataškavanje košenja motocikliste na Novom Beogradu dodaje se predugom nizu sličnih zločinačkih poduhvata vlasti, policije, pravosuđa i ostalih „institucija“.
Dopisaće se iza onoga kad su ministri hteli da se slikaju dočekujući helikopter sa bolesnom bebom, iza ukidanja države u Savamali, posle gutanja dva minuta snimka sa naplatne rampe, smrtonosnih nesreća u fabrikama, skrivanja da je Vučićev kum drogiran i pijan udario žene automobilom i tako dalje, da ne idemo sad do Belivuka, Radoičića i ostalih krvnika u dosluhu sa vlastima.
Stvar je odavno prevazišla uobičajenu korumpiranost režima i podanika u sistemima sa fasadnom demokratijom.
Odavno za režimom ostaje krvav trag, a horde čistača – policajaca, pripadnika službe, tužilaca, sudija, kupljenih novinara – trče sa četkama da to sve obrišu i zataškaju.
I šta sad? Ništa. Građanin može samo da se nada da se neće na drumu ukrstiti sa kakvim naprednjačkim dahijom jer u tom slučaju neće biti pravde.
Ako je građaninu trpilo pri pucanju, i ako još ume da se uzbudi, onda se možda nada preventivnom proširenju Zabele, da jednog dana bude dovoljno prostrana za zločince. Ali obavezno i njihove čistače, jer bez njih krvnici ne bi mogli da rade šta im je volja.
