Kad krtice zaćute

MUŠKI GLAS: Mila, nećeš zaboraviti da me zovneš kad Nebojša i ja budemo na Dnevniku, ne bih to da propustim, znaš, povukao sam mnogo dobrih poteza, ali ovaj sa ordenom je baš vrhunski, danas sam shvatio da sam veliki državnik; čak i da ne zaslužuje odlikovanje, Pavković, dodelio bih mu ga, uz nos ovima iz DOS-a, oni će predsedniku da govore koga će da smeni, evo vam smena (imitira spikera), povodom Dana Vojske Jugoslavije predsednik Koštunica odlikovao je načelnika Generalštaba generala Pavković Nebojšu, mudra i pravovremena odluka, jel me čuješ dušo, ako me vlast i menja, menja me nabolje, šta ti misliš, da nisam postao predsednik ne bih ni znao koliko sam fotogeničan, pričaćemo o tome kad se obrijem, važi? (Za sebe): Ja likujem, od-likujem, takoc, valjda ću stići da se obrijem istuširam pre Dnevnika…

ŽENSKI: Nemoj da se posečeš, zlato, snimiću ti Dnevnik, drugo, Coka može da da nam donese traku, treće, snimaju sigurno u Generalštabu, četvrto, u Stranci se isto snima…

MUŠKI GLAS: Gledaću naravno i snimke, ali ako već ne mogu sebe da gledam uživo, želim da se vidim onda kad me i narod gleda! Hoću da zamislim običnu srpsku porodicu koja seda pred ekran i shvata da je predsednik savezne države pokazao ostrvljenim velmožama ko je gazda u kući. Moja istorijska odluka pala je baš na Vidovdan, tačnije na Kneževu večeru, da, znaš da mi je žao što nema više žurnala u bioskopima, mislim da bi mi crno-bela tehnika dobro stajala…

ŽENSKI GLAS: Ćut, ćut, prekini, mili… ma jel moguće!… Milošević na putu za Hag, jel me čuješ…

MUŠKI GLAS: Evo samo da se isperem, ne čujem te, šta, počelo je?! Ceremonija uručenja? Izručenja!!? Snimaj, snimaj…

&

VOJISLAV: Pa dobro, Obrene, zar treba iz elektronskih medija da saznam o izručenju Miloševića!? Zašto si dobio mobilni, da ne kažem zašto si postao ministar!? Sediš tamo sa njima, dobro, ne mislim da si ti moja krtica tamo, ti si ministar zdravlja, član si te vlade, ali red je da me izvestiš, ako ne kao predsednika Jugoslavije ono kao predsednika Demokratske stranke Srbije… Ti si bar mogao da insceniraš skandal, da se uvrediš i da napustiš sednicu…

OBREN: Izlazio sam ja napolje, prvo ste bili nedostupni, posle mi je nokia pala na pločice, mobilni i ja smo zapravo zajedno pali, znate koliko mrzim nepravdu i nelegalizam, pritisak mi skočio na dvesta sedamdeset, holesterol pa otišao u minus, morao sebi u dva navrata da ukazujem prvu pomoć i da nisam vrstan lekar verovatno bih doživeo moždani udar… Sad biste imenovali novog ministra zdravlja, ili biste morali da vratite Nadu, dakle, kad se sve uzme u obzir, ovo sa Miloševićem nije najgore što se moglo dogoditi.

VOJISLAV: Mudro zboriš, Obrene, as usually, sada te ne bih više zamarao, zna se da nisi glasao za izručenje, to je za imidž Stranke najvažnije, hajde, vidimo se u nedelju na jutrenju. Zbogom.

&

PREDSEDNIK: Samardžiću, ja sam, jel mogu da se javim na fiksni, ovo prekida…

SAVETNIK: Evo me, ušao sam u haustor, jel sad bolje…

PREDSEDNIK: Čuo si šta su jastrebovi uradili sa bivšim predsednikom?!

SAVETNIK: Ceo svet bruji o tome već nekoliko sati, naravno da sam čuo…

PREDSEDNIK: E, ja sam čuo pre šest minuta! Konsultovao sam se sa Obrenom, on me je dosta umirio, ali ne znam šta sada da uradim, kako da se postavim.

SAVETNIK: Voleo bih da vam pomognem, ali ne vidm šta bih ja kao savetnik za spoljnu politiku…

PREDSEDNIK: A šta je moja politika prema Srbiji nego spoljna politika?!

SAVETNIK: Moglo bi se i tako reći… Ne znam šta bi bilo pametno…

PREDSEDNIK: Onda ću ja reći vama. Ja sam dosledan. Zna se da sam bio za saradnju sa Hagom, to jest najpre nisam uopšte bio, pa sam posle bio, jesam ga nazvao devetom rupom na svirali, ali sam doživeo prosvetljenje tokom posete Vašingtonu kad sam ono bio proglašen, potpuno zasluženo, za državnika godine; tamo mi je puklo pred očima da je saradnja sa Hagom još kako legalna, dakle, moj stav je jasan, poznat i dosledan, nisam bio za saranju, pa sam bio za saradnju, složio sam se i sa izručivanjem Srba, ali je praktičan početak te saradanje mogao da se odgađa četiri-pet godina, na Uredbu se žalio Patriotski savez, žalio se Igić, jedni traže izuzeće sudije, drugi tužioca, treći traže izuzeće Palate pravde, Mirini advokati traže izuzeće prvooptuženog, legalizam u punom zamahu i sjaju, i onda – nož u leđa! Predsedniku SRJ niko ništa i ne javlja! Mogao sam da otputujem u Salzburg ili negde i da od tuđina saznam šta se u jednoj od dveju mojih federalnih jedinica desilo! Obratiću se naciji direktno, kao što se Bora Jović u svoje vreme obratio, reći ću da sam stavljen pred svršen čin, da sam sve saznao iz elektronskih medija, alo, ne čujem te, važno je da ti mene čuješ, ako me i ne čuješ čućeš na televiziji, meni narod veruje, ali će mi verovati još više kad budem naveo tačno vreme i kanal, navešću ime spikera i marku televizora, ja nemam šta da krijem, drugo, daću nekoliko izjava sa istom tvrdnjom – predsednik Republike vest o izručenju svog prethodnika čuo preko elektronskih medija! Neko će reći: „Nisam znao da je Obren postao elektronski medij, bio je na sednici, nemoguće da šefu nije dojavio šta se zakuvava!“, Bog mi je svedok da sam vest čuo dok sam se brijao, anđeli su pripazili da mi ruka ne zadrhti i da se ne izrovašim; da sam bio upetljan u otmicu sigurno bih se bio posekao, bilo od radosti, bilo od griže savesti! Neću da dam izjavu Tanjugu, daću je RTS-u, neka me narod vidi, neka čuje moj glas, alo, Samardžiću, alo, ovo se prekinulo ko zna kad, možda je i bolje, sâm sam smislio šta ću, sam svoj savetnik, ako, ako, Vojislave, ali čim skineš ljagu sa svog imena moraćeš da preduzmeš mere protiv nemira – premijer Žižić daće ostavku što će izazvati proteste širom „Hayata“… Brrr…