Da je lako biti Bond, Džejms Bond, ne bi se toliki glumci izređali u toj ulozi, nego bi to vazda bio jedan te isti baja. A šta je fora s tim Bondom, u čemu je tajna njegovog neponovljivog uspeha? U tome što on, kako kaže legenda o njemu, s podjednakom lakoćom i ljubi i ubija – u zavisnosti već od sklonosti, potreba i prilika. Nama, (pre)ostalim muškarcima bar jedno od to dvoje ide mnogo teže, ponajčešće oboje, što možda ima neke veze i s činjenicom da je Džejms Bond fiktivna ličnost, a ne biste verovali šta sve su te fiktivne ličnosti u stanju da učine, i to kao od šale. Zgromljeni takvom konkurencijom, mi Nefiktivni uglavnom delujemo kao trapave, smešne, bedne kreature. Zapravo, najbolje bi nam bilo da, za svaki slučaj, ništa ni ne pokušavamo, ni po jednom pitanju. Jer ćemo negde bez sumnje debelo da zaseremo.
E, tu se negde zeznuo i okliznuo Saša Janković: na trenutak je pomislio da je ono što je dozvoljeno Bondu dozvoljeno i… bivšem ombudsmanu. Janković je gostovao na televiziji N1, novinarka Minja Miletić ga je pitala kako će se zvati pokret koji osniva, a on joj je rekao: „Ako vam to kažem, moraću da vas zakoljem, iseckam vas na parčiće, a zatim da vašu džigericu ispečem i dam je psima da je izjedu.“ Okej, nije baš to rekao, mada rado zamišljam da jeste, to jest, pokušavam da dokučim kakva bi na to bila reakcija tzv. demokratske javnosti? Pa dobro, nema sumnje da bi poneko počeo da ga smatra bizarnim ludakom, ali s druge strane, Janković takvim rečima, strogo gledano, ne bi prekršio pravila političke korektnosti, makar utoliko što njegove reči ne bi mogle biti protumačene kao rodno diskriminativne. Jer, ako ništa drugo, mogli biste podjednako da ga (ne) zamislite kako isti sumanuti tekst izgovara u lice, recimo, Jugoslavu Ćosiću.
Umesto svega toga Janković je, avaj, izgovorio nešto kanda mnogo strašnije: „Ako vam otkrijem ime pokreta, moraću da vas poljubim.“ Od tog kobnog trenutka, Janković je na meti javnog zgražavanja kao jedan od ozbiljnijih zločinaca u istoriji naroda srpskog; Kalabića je, evo, rehabilitovalo, ali s Jankovićem će to ići malo teže.
Dobro, naravno da karikiram. Ali nije nevažno videti šta se to zapravo dogodilo. Jasno je da je Jankovićeva rečenica bila ironijska parafraza znamenite „Ako vam kažem to-i-to, moraću da vas ubijem“ jer toliko je to nešto što ja znam a vi ne znate, eto, konspirativna stvar da je zdravije za vas da ne znate ništa o tome. Janković je, međutim, u živom jutarnjem razgovoru po svoj prilici u poslednjoj sekundi izmenio izvorni tekst. Naravno, i ubistvo i poljubac podjednako su virtuelni: znamo svi da se neće dogoditi, i da nije ni planirano da se dogode. To su, dakle, „samo reči“, ali dobro, složićemo se da je i reč potencijalno opasno oružje.
Jankovića su se prvo dohvatili Pink i Gazdini tabloidi, i njihova je motivacija u svemu tome prozirna i banalna, tim pre što su poslednji od poslednjih koji bi trebalo da se javljaju i bilo kome popuju na temu seksizma i sličnog. No, za njima je krenulo i nešto manje-više genuine osuđivanja Jankovićeve izjave iz onog dela javnosti i društva koji se obično smatra nedremanim čuvarom standarda javnog diskursa, političke i rodne korektnosti etc. Janković je priznao grešku, ali i pokušao da je objasni, tekstom u „Danasu“, gde se našlo svačega, od razložnih opaski do posve neuverljivih tvrdnji, poput one da bi to isto, eto, rekao i muškarcu. Odmah ću vam reći da mu u toj stvari ne verujem ni najmanje: ne, naravno da to ne bi rekao muškarcu, mada priznajem da bi scena u kojoj to izgovara narečenom Jugoslavu Ćosiću bila mašala zabavna. Po svoj prilici, Janković je hteo da izbegne brutalnost reči „ubistvo“, makar i u šali izrečene, i sa usana mu je sišla reč… poljubac, jebiga. U konačnom izboru reči, tj. registra u kojem će šala biti definitivno formulisana, izvesnu je ulogu bez sumnje odigrala činjenica da je Janković pred sobom imao osobu ženskog pola.
U redu, ako je tako, nema sumnje da je Jankovićeva rečenica seksistička, case solved? Pa, možda to najpre zavisi od toga kako ćemo da tumačimo seksizam i njegove „granice“. Ako nam je dovoljna definicija to da su to reči upućene ženi, a koje, pak, ne bi bile upućene muškarcu, onda to jeste seksistička izjava, mada je taj, kako da kažem, slučajni seksizam proizašao iz jedne trapave, nedopečene šale (na koju je onda nakarikano mnogo prljave mašte levo-liberalnih čistunaca).
Pitanje je samo ovo: jesmo li sigurni da želimo baš tako da definišemo seksizam, i jesmo li sigurni da ćemo voleti da živimo u svetu kojim će vladati baš takve definicije? A to zavisi od toga da li vam je, recimo, ideja „viktorijanskog morala“ ideal dobrog življenja. Ako jeste, sve je u redu. Jer je viktorijanski (ili naprosto patrijarhalni, verski, „katolički“, „pravoslavni“, „islamski“ etc.) moral taj koji zabranjuje svako, čak i implicitno, uzgredno i u izvesnom smislu slučajno, notiranje činjenice da su (svi) ljudi (sve vreme) telesna i polna bića. E, to mora biti izgnano iz javnog života čak i kao šaljiva aluzija! Kao što je i u viktorijanskoj Engleskoj bilo (ili u Homeinijevom Iranu, uostalom). Tako je izvesna vrsta levo-liberalnog, progresističkog svetonazora napravila pun krug i našla se na viktorijanskim pozicijama, a samo će njima biti bitno što su dotle došli idući sasvim drugačijim putem. Ili, što bi rekli Bondovi zemljaci, da ih, da prostite, parafraziram: „No sex, please, we are politically correct progressives“!
