Nelečena mržnja u medijima 28 godina posle rata daje identične rezultate, nažalost i kod julijanaca i kod gregorijanaca
Kao što znate, naše novogodišnje slavlje ima svoju reprizu. Iako nam se životi odvijaju po gregorijanskom kalendaru, verski praznici se računaju po julijanskom, što se uglavnom percipira kao potvrda čvrstine vere pravoslavne. Verovatno bi pokušaj prelaska na jedan kalendar, onaj po kome živimo, izazvao strahovite potrese i doveo do raskola unutar SPC. Jedan kalendar je, uprkos tome što ga koriste Grci i još neki pravoslavci, ovde verovatno pokazatelj unijaćenja. Imamo dakle Novu godinu po jednom računanju, usled Božićnog posta računato po drugom, ali to nam daje mogućnost da praznici traju duže.
RTS ima praksu da za ove dve Nove godine emituje isti program, dakle imali smo program za očeve i majke tokom oba praznika. Možda je mogla biti fora, kao prvi put za keve, a posle za ćalce, ali da ne čačkamo mečku, dva puta je emitovan ceo šou, uz film “Sjećaš li se Doli Bel?”.
Kao za baksuz, osećaj deja vu se ponovio i oko akcidenta sa amonijakom. Sećate se, pred međunarodnu Novu godinu, imali smo curenje iz cisterni u Pirotu. Dvoje ljudi je umrlo, pedesetak je završilo u bolnici, a više od tri nedelje trajalo je vanredno stanje, prvo na teritoriji opštine Pirot, a zatim u jednom njenom delu, pored mesta Staničenje. Medijska minorizacija ozbiljnog problema je bila neprekidna, pa je amonijak “curkao” danima i nedeljama. Kada je ova svinjarija konačno gurnuta pod tepih medijskog zaborava, baš oko srpske Nove godine, opet amonijak, ovog puta u Pančevu, oko Azotare. Medijsko zatrpavanje je bilo još intenzivnije, pa mi se činilo da se režimski mediji u Srbiji ponašaju kao vlasnici pasa koji sa kesicom skupljaju kakicu svojih ljubimaca koji nemilice, da izvinite na izrazu, prave sranja. Ponovo je primenjena tehnika deminutiva, pa su mediji papagajski ponavljali floskulu da se prosula “amonijačna vodica”. Ova stručna zavrzlama dolazi iz arsenala gluposti kojima se odgovorni i nadležni brane od očigledne odgovornosti. Prvo napljujete medije i novinare koji “nemaju pojma i dižu paniku”, pa lepo objasnite kako, recimo, rudare nije gušio ugljen-monoksid, već ugljen-dioksid. Još da imate tablu pa da gledaocima skicirate molekul jednog i drugog gasa, bilo bi još efikasnije. Izraz “amonijačna vodica” je toliko eufemističan da čovek poželi da ga koristi umesto parfema, ili čak asocira na starinski izraz za naftu “katranova vodica”, koji zagovornici alternativnog lečenja piju umesto citostatika. Imamo dakle jednu novu osećajnost pri izveštavanju o ekološkim katastrofama, jedan obzir prema gledaocima, da ih slučajno ne uznemirimo. Za građane koji su izloženi realnoj opasnosti, tog razumevanja nema. Na televizoru “vodica” dok vam kroz prozor ulazi opasan, čak smrtonosan smrad!
Imali smo dakle i reprizu amonijaka, u obliku njegove vodice.
Ruku na srce, reprizu je napravio i naš Predsednik, koji je imao priliku za dva novogodišnja obraćanja. Na ovom julijanskom je najavio konkurs za 5000 specijalaca čije će plate biti do 320.000 rsd. Mesecima smo neprijatelje zezali pričama o povratku obaveznog služenja vojnog roka, ali cvrc, umesto desetina hiljada gušterova, imaćemo 5000 nindži. Plus dronovi domaće proizvodnje, pa nek crknu dušmani, oni se spremaju za jednu vrstu rata, a mi im ga zavučemo gerilski. Specijalno, onako julijanski!
Svake godine se ponavlja i mučna repriza obeležavanja dana ubistva Olivera Ivanovića. Ovde zaista nema ni trunke komike, jedna predstava kojom aktuelna vlast želi da opere nemirnu savest jer je tog čoveka neštedimice blatila dok je bio živ. Zato mi te krokodilske suze zaista izazivaju veoma neprijatno stanje, pa izbegavam javne rasprodaje bola na nacionalnim frekvencijama, naročito u reprizi.
Ove godine imali smo i jednu reprizu, samo je premijera bila veoma davno pa se mlađi gledaoci ne sećaju. Rat je na našim prostorima, mnogi kažu, počeo na fudbalskim stadionima krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Tukli su se navijači Zvezde, Partizana, Dinama i Hajduka, samo na nacionalnoj osnovi. Nikada nisam tačno shvatio kada je huliganizam postao šovinizam, ali se ovih dana stvar ponovila u Sarajevu. Na međunarodnom turniru u fudbalu za klince prvo su uvredljivo skandirali deci sa Zvezdare, pa je kasnije i nožem napadnut i ranjen jedan od roditelja. Zamislite, deca od 8 do15 godina danas mrze Srbe, a rat je završen 1995. Umeju roditelji da se zanesu na utakmicama petlića i kod nas, ali je ovo više od patološke ambicije, ovo je pouzdan znak da smo i ovu generaciju zarazili virusom mržnje. Baš kao što se među decom sada pojavljuje virus malih boginja, jer su roditelji odbijali da vakcinišu decu zaplašeni antivakserskim teorijama.
Nelečena mržnja u medijima 28 godina posle rata daje identične rezultate, nažalost i kod julijanaca i kod gregorijanaca. Ovih dana je u Sarajevu, kao na Maksimiru, isplovila ta slika posle koje je mir na ovim prostorima još veća utopija. Deca iz Beograda su srećom živa i zdrava, ali me zanima kako će im neko sada objasniti da nisu sva deca iz Hrvatske kao ona koja su im skandirala i nisu sve čike u Sarajevu kao one koje su sa bakljama i palicama napale njihove roditelje. Ove reprize su zastrašujuće jer nam pokazuju da se na televiziji, baš kao u životu, decenijama vrtimo u istom krugu.
