Bilo je to pre neke dve ili tri godine, jednog vetrovitog popodneva: penjao sam se Nemanjinom ka Slaviji kad mi je zazvonio mobilni. Moj urednik je, opreznim glasom, poželeo da sazna jesam li dobro. Hm, on je inače umereno normalan i ne raspituje se za zdravlje saradnika bez nekog povoda. No, ispostavilo se da ga je netom pre nazvao glodur jednog beogradskog tabloida, raspitujući se za autentičnost informacije koja je upravo prokuljala medijskim i paramedijskim nebom: da je mene, T.P., u centru Beograda nožem prethodnog dana napala i ozledila nekakva žena sumnjive mentalne sabranosti. I da sve to piše u, ni manje ni više, „saopštenju MUP-a“. Rekao sam uredniku da je sa mnom sve u redu, a da prethodnog dana nisam ni bio u centru Beograda. Avaj, kako sam završio razgovor, telefon je opet zazvrndao, i krenula je kanonada: gospođica iz Tanjuga, pa neko valjda sa RTS-a, pa B92, pa Blica, čega li… Sve sam redom uveravao da sam dobro, da me niko nije napao, da se radi o izmišljotini. Neki mi, ma koliko to apsurdno zvučalo, baš i nisu verovali. U roku od jednog sata, zaređali su i pozivi iz Zagreba, Splita, Sarajeva… Dugo još, jako dugo posle sustizali su me i na najneverovatnijim mestima odjeci te izmišljotine koja se u međuvremenu bila relativno lepo ukorenila, i bio sam primoran da donkihotovski razuveravam ljude koji su, je li, „svojim očima pročitali“ da je bilo onoga čega bilo nije. Doduše, koliko godinu-dve kasnije, doživeću stvarni fizički nasrtaj na moje krhko biće, ali ne od neke histerične gospođe… Eh, ponekad sam se pitao gde i kako li su moji napadači dobili ideju?
Kako god, brzo sam, još tamo na Slaviji, čim je krenulo zivkanje, shvatio da sam se našao u epicentru potencijalnog Velikog Sranja, i da valja nešto hitno preduzeti; brže-bolje sam nazvao Bližnje, u nameri da sprečim moguće rđave posledice: hej, dobro sam, ako slučajno nešto čujete, znajte da je to izmišljotina… A šta bi bilo da je Laž ipak bila brža od mene, i da je stigla da stvori pometnju i užas kod Bližnjih? O tome ne volim ni da razmišljam.
Ko je i zašto to uradio? Znam o kome se radi, o grupičici beogradskih nikogovića i frustrata opšte prakse. Nije im bilo osobito teško ući u trag. A zašto su to uradili? Otkud znam, teško je prodreti u sve tajne sociopatskog uma. Razlozi mogu biti i „lični“ i „politički“ i infantilno razmaženo „igranje“ preozbiljnim stvarima, a i od svega toga pomalo. Na koncu, nije ni važno. Ključno je da takve stvari radi samo fukara. Po tako nečemu fukaru i prepoznaješ: ona linčuje – fizički ili simbolički, šta već uzmogne – pojedinca koji joj iz bilo kojeg razloga smeta uvek anonimno, u gomili, suštinski nevidljiva i kad deluje u stvarnom i u sajber prostoru.
Dobricu Ćosića su neki već njegovi paraziti, neki Anonymous Motherfuckers (mislim da se tako zovu, ne?) nagradili naizgled sasvim drugačije, sa suprotnim predznakom: „dodelili“ su mu Nobelovu nagradu za književnost. Šarada je trajala kratko, ali mnogi su se primili i poverovali, uključujući i nešto manje ili više ozbiljnih medija. Mnogo je, dakako, bilo dobrih razloga da se odmah posumnja u autentičnost te vesti, baš kao i one sa ženom koja napada nožem stanovitog kolumnistu, ali nema veće moralne bede od izvlačenja Anonimnih Mamojeba na to da su samo hteli da, recimo, „testiraju profesionalnost medija“. Da, svi dobro znamo da mediji prečesto olako nasedaju na „patke“; onaj ko to radi zna to takođe, i računa s tim. Zato se stvar u konačnici nužno svodi na malignu, zlu želju da se nekome (pre svega imenovanom akteru izmišljene vesti) nanese šteta, patnja, sramota ili već tako nešto. Mediji tu, bar u prvi mah, mogu da posluže kao nes(a)vesni saveznici.
Ipak, u ovoj priči oko Dobrice Ć. meni je zanimljivije nešto drugo. Lako ćemo za Anonimne Mamojebe i ostali bašibozluk. Kako je, međutim, došlo do toga da ova „provala“ izazove tolike javne simpatije, tako rašireno opsceno uživanje u pokušaju javnog ponižavanja nekog čoveka koji, eto, Nama Nije Drag? I kako je moguće da takve stvari dolaze iz usta i iz računara ljudi kojima su ljudska prava i dostojanstvo na ličnoj zastavi?
Ovakve stvari čoveka moraju naterati na neku vrstu presabiranja. Dvadesetak godina zastupam sve ono što je na drugoj strani od Dobrice Ćosića. Sve u šta je on verovao i za šta se borio barem od „godina raspleta“ naovamo, prezirao sam i prezirem. Sve što prezirem u politici srpskih devedesetih, pa delom i dvehiljaditih, (i) on svojevoljno oličava. Kad pokušam da nađem lepu reč za njega, gadno se mučim. Kad hoću da ga „kalpim“, reči klize same, jedva ih sustižem. Pa ipak, ipak, nekako sam mislio da je i moj i „svačiji“ sukob sa Ćosićem (i konkretnim pojedincem i „metaforom“) nekakva načelna stvar. Da se tu radi o ratu, nacionalizmu, zločinima, o ideologijama modernizacije ili, naprotiv, parohijalizacije Srbije. Sad nekako ispada da bih, ako ne želim da budem izopšten, trebao da nekako lično i privatno mrzim građanina Ćosića, da se radujem ako mu neko nanese neku štetu ili sramotu, da uživam u svakoj zvizdariji u kojoj se njegovo ime provlači na bilo koji nedostojan način, da sladostrasno zamišljam kako se ubedačio kad je shvatio da je omašio Nobela etc. Ali, jebote patak, zašto bih ja to činio? Šta ja imam s tim i od toga? Mislio sam da smo se razišli oko važnih načelnih stvari, a sada ispada da treba da budemo zavađene i jezičave jetrve koje se međusobno šajdare preko seoske tarabe. U čemu se ja, d’izvinete, nikako ne snalazim i ne pronalazim.
Ali, šta je onda sve ovo u čemu smo se našli ove hefte? Reklo bi se da se „srpska javnost“ nekako rastočila u najmanje dve zakrvljene i zlobne Palančurde koje jedna drugu mrze onako lično. Oni koji simbolizuju jednu od njih, u onoj drugoj predstavljaju ljude kojima je moguće (i legitimno) učiniti doslovno bilo šta, i to će naići na radosno odobravanje „svojih“. I ja sam – a ne smatram da sam nešto posebno važan – jedan od takvih vanzakonskih ljudi, za ono šaroliko „desno“ podzemlje. Ko je slučajno propustio porciju opscenog užitka u izmišljenom napadu na mene, nadoknadio je to posle onog stvarnog. Ali, to su „oni“, takvi su vam oni, a „mi“ smo nešto sasvim drugo, zar ne? Čini mi se da je to bila ideja, da smo se zato razišli. Ili sam ja, jebi ga, od početka sve pogrešno shvatio.
