Svi moramo da nabavimo robota. U redu, neki ga već imaju u obliku onog disk usisivača koji ih odmenjuje u tom dosadnom poslu. Ali, potreban vam je robot koji će umesto vas fizički kontaktirati sa nepoznatim ljudima ili sa njihovim robotima. Možda ne možemo ili nećemo odmah da ga nabavimo, ali smo spremniji da pažljivo saslušamo argumente zašto nam je robot neophodan.
Robot je neosetljiv na viruse i bakterije, a mi smo dostigli tehnološki nivo da je moguće napraviti spravu koja može da nas odmeni u nekim poslovima gde je kontakt sa ljudima neizbežan. Nemojte ga zamišljati kao robota iz Ratova zvezda. Jer mi danas uglavnom imamo potrebnu hidrauliku, ali nemamo veštačku inteligenciju koja bi od robota napravila „misleće“ biće, niti ćemo je imati u skorije vreme. Tako da će on više biti poput drona kojim živ čovek upravlja iz daljine.
Recimo da može zameni lekara i medicinskog tehničara u neposrednom kontaktu sa inficiranim pacijentom. Možda ne baš svakoga od njih, ali barem one koji rade jednostavnije poslove, ponekad i administrativne. Hrane pacijenta kada je to potrebno, dežuraju pored njega i sposobni su da brzo reaguju i pomognu dok ne dođe živ lekar.
Možda i da radi kućne popravke i da vam u kuću ulazi sterilisan i bezbedan, dok vi preko zvučnika razgovarate sa pravim, udaljenim majstorom koji procenjuje kvar i popravlja ga upravljajući rukama robota. A one ne mogu da se povrede ili zagade i dovoljno su snažne da odvrnu sve što treba da se odvrne. Ko god je tokom epidemije primao majstora u kuću neka proceni da li je strepeo od zaraze, barem koliko i majstor koji je zbog posla i tuđe muke obilazio brojne stanove.
Nije ovde reč o naučnoj fantastici, već o postojećoj tehnologiji čijem omasovljenju najviše smeta još uvek visoka cena. Što se rešava sa obe strane jer masovna potražnja dovodi do pojeftinjenja proizvoda, a istovremeno je kupac spreman da plati više za ono što oceni da mu je neophodno. Saberite cenu četiri premijum mobilna telefona u jednom domaćinstvu i već smo negde na polovini cene jednostavnijeg robota. Ili moćnijeg drona čija tehnologija nam je već poznata i prihvatljiva, a može da prenosi manji teret i odmeni nas barem u odlasku do prodavnice ili restorana koji nam je skuvao ručak.
Naravno, sve to može da obavi (i sada obavlja) živ čovek u kolima ili na biciklu, ali upravo je on taj kojeg želimo da zamenimo u strahu da nam može preneti virus, uprkos svim slojevima zaštite kojima je prekriven. Jer mu ne možemo verovati. Ne verujemo ni robotu, ali njega bez griže savesti dezinfikujemo sredstvima koja bi za živo biće bila pogubna.
Time ne bismo ukinuli socijalne kontakte, samo bismo izbegli one koji nisu nužni.
Brzina razvoja robota koji bi nam asistirali u svakodnevnom životu obrnuto je proporcionalna brzini razvoja vakcine protiv korona virusa i svih drugih ubuduće. Ako zamislimo da sigurne vakcine neće biti narednih pet godina, onda je robot sasvim prihvatljiva alternativa. Ako je bude za šest meseci, smanjiće se i potreba za robotom pa će se i razvoj usporiti, kao i njihova pristupačnost.
Suštinsko pitanje je da li vam sve ovo zvuči manje blesavo nego pre osam nedelja. To je odgovor na pitanje koliko nas je pandemija promenila.
