Ura! Uskoro ćemo razrešiti drevnu i činilo se večnu misteriju Titove plate, Brozov kolega predsednik Nikolić odlučio je da se jedanaest vreća službeno zapečaćenih posle Maršalove smrti sve do jedna otvore, u jednoj od njih biće i šest poslednjih pokojnikovih plata.
Svečanom činu će u ime predsednika prisustvovati njegov savetnik, koji se beše istakao izuzetno vedrim duhom i pošalicama prilikom dočeka kraljevih posmrtnih ostataka, predsednik Nikolić je zamena za kralja, tako je nekako uzvratio žovijalnom premijeru koji se pitao kako to da prošla vlada nije ekshumirala kralja, nego je i to palo u zadatak osvedoč. borcima za radničku pravicu. Bilo kako bilo, ista se osoba, tj. O. A. pojavljuje i na dočeku kraljevog kovčega i na otvaranju džakova pripadajućih kraljevom klasnom i vojnom neprijatelju: monarhija i republika nam se u slobodnoj tržišnoj utakmici preporučuju preko svojih najviših velikodostojnika, a iznad oba legitimna oblika društvenog uređenja stručno bdije bivši dekan Pravnog fakulteta, osoba koju štuju i predsednik Republike i Krunski savet.
Još pre nego što ću postati pionir uzimao sam učešća u utrinskim veleraspravama (je l’ ima Tito platu? – ima sto miliona hiljada – ima hiljadu milijardi – nema nikakvu platu, šta će mu plata kad je sve njegovo?!), sad se ispostavlja da je makar u starosti imao platu, a možda ju je imao i odmah posle Oslobođenja: možda je sam plaćao kinoaparatera i filmove koje je svake bogovetne večeri gledao kako na Dedinju tako i na Brionima? Mnogo je lovačkih karabina bio dobio na poklon od drugih isto vladara, ali je municiju mora biti plaćao iz svog džepa, drugo, ako je maršalske uniforme dužio kao i drugi oficiri JNA, silna odela i ličnog šnajdera biće da je plaćao sam, uglavnom – šest plavih koverata koje simbolički predstavljaju šest naših republika biće svečano otvorene.
&
Da li šest poslednjih suverenovih plata pripadaju njegovoj udovici, njegovim potomcima? Ili je u pitanju knjigovodstveni i muzejski artefakt? Tada za bolovanje nije odbijano puno, ali ipak se nije primala baš cela plata. S druge strane, Tito nije u starosti morao da svoju rođenu platu naduva kako bi imao bolji prosek u PIO, pošto on, gle, jedini nije imao pravo da se penzioniše!
Pre deset dana raščulo se da je blagajnik Patrijaršije nebogougodno, ali i protivpravno prisvojio oko milion evra, što u lično evrima, što u dolarima, što u pravoslavnim dinarima, što u švajcarskim francima, agenti Sv. matere su ekumenski primali sve vrednije banknote iako je sredstvo plaćanja kod nas dinar, ali crkva je odvojena od države, Tito je pretpostavljam platu primao u dinarima: ako nije, onda nas je sve dovodio u neravnopravan položaj! U poslednjih trideset godina dinar je po mojoj ne odveć ažurnoj evidenciji doživeo pedeset i osam krahova, silan novac i rad radnih ljudi ovaploćen u tome novcu propao je, i kad se sad u vreći pojave očuvane dinarske banknote koje naravno da nemaju nikakvu vrednost – šta će biti? Ako se pravnim naslednicima, ko god oni bili, isplati protivvrednost, nominalna ili stvarna, oštećeni ćemo biti svi mi kojima je u propadanju i poluraspadanju SFRJ, SRJ, SCG, ETC. propao koliki god bio novac; lično ja dosta sam izgubio (barem dvadeset evra) i na poštanskim markama koje sam kupovao unapred, a koje nisam sve iskoristio: država je menjala ime, veličinu i oblik, štampala je svaka svoje marke dok za marke svoje pravne prethodnice nije oštećenima isplatila ni dinara (govorim u svoje ime).
Ako li se, pak, prav. naslednicima jednostavno, fizički preda novac koji je mimo njihove volje bio komisijski zapečaćen, a to budu dinari koje je i bog zaboravio, onda će njima biti nanesena nepravda, nisam pametan.
&
Osim plata, u vrećama su i autorski honorari pokojnikovi, nešto zlata i nakita, tako veli mislim lično Tanjug, aha, ne znam kolike su vreće, ali za šest mesečnih plata morao bi biti dovoljan džakčić veličine prosečne ženske tašne. Za silne knjige potekle iz Titovog neumornog pera (a koje nisam imao srca da čitam) mora da se nakupilo dosta novčanog gradiva, i tu su deset vreća zaista prirodna mera! Jugoslavija je, dakle, svome vođi koji je bio i najveći sin naših naroda uredno plaćala za svaku brošuru, za svaki debeli tom, za svako izdanje! Ko je u ono doba smeo reći: drugovi, ne treba nam baš toliko Titovih knjiga, ko će to da rasproda, ko će to da čita?
Na silesiju Titovih dela gledao sam kao na nusprodukt kulta ličnosti i kao na tugaljivo nespretnu državnu propagandu, to država, mislio sam, o svom (mom) trošku štampa pa deli bibliotekama, domovima kulture, narodnim univerzitetima, školama, delatnost mi se činila neprofitnom, kad, sve se to fino knjižilo i izvoru sveg tog duhovnog blaga uredno je isplaćivan novac!
Možda je u vrećama sav novac potekao iz tvorchestva druga Tita, skupa sa honorarima za dela prevedena na tuđinske jezike, autor to možda nije uopšte dirao, to mu se po sili zakona gomilalo, možda je od tih para kupovao poklone za dečicu kojoj je bio kum i kojoj je slao mandarine, ali je dosta toga mora biti i ostalo.
