Elektronsko „bombardovanje“ internet servera neke države od strane hakera moglo bi uskoro da postane domen interesovanja nikog drugog do Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Naravno, ako malo slobodnije protumačimo nameru UN-a da ubuduće igra mnogo aktivniju ulogu na internetu, odnosno da se nametne kao telo koje će rukovoditi mrežom (o čemu je već bilo reči u ovoj rubrici).
Ambicije UN-a hrane se nezadovoljstvom zemalja u razvoju i nerazvijenih koje tvrde da su zapostavljene u procesu globalne digitalizacije. Digitalni jaz između bogatih i siromašnih se sve više širi, tvrde, umesto da se sužava, suprotno onom što se proklamuje na raznim IT manifestacijama.
Iz tih razloga prošle nedelje je u sedištu UN-a u Njujorku održan samit na kome su se delegati iz celog sveta upoznali sa tim šta je do sada urađeno u pogledu preuzimanja interneta od strane ove organizacije. Na samitu je govorio i generalni sekretar Kofi Anan, kritikujući važeće internet standarde sa posebnim naglaskom na način dodele internet domena. Prema njegovom, a i po shvatanju većine delegata, sadašnji sistem duboko je nepravedan i favorizuje tehnološki napredne: SAD, Japan, EU i Kanadu.
Evo jednog ilustrativnog primera. Od ukupnog broja globalnih internet adresa (malo više od 4,2 milijarde) cela Kina dobila je devet miliona, a samo Stanford univerzitet u SAD 17 miliona. U vreme kada je internet nastajao ovo je bilo sasvim logično, budući da se manje-više sve dešavalo na američkim univerzitetima. Stvari su se u međuvremenu mnogo promenile te je prvobitna raspodela sada postala izvor ozbiljnih nesuglasica, nešto poput kolonijalne podele sveta pred Prvi svetski rat.
Drugi problem na koji se ukazivalo na samitu je način dodele internet domena. Taj posao u celosti je poveren Internet korporaciji za dodelu imena i brojeva ICANN, koju je pre šest godina osnovala administracija predsednika Klintona. ICANN odlučuje o domenima najvišeg nivoa (poput .com, .net, .org i slično) i odobrava uvođenje novih (predlaže se, recimo, .mail .mobile između ostalog). ICANN je tehnički deo posla registrovanja onih koji bi da zakupe domen prepustio nekim komercijalnim organizacijama, dok delegati UN-a smatraju da se radi o opštem dobru koje se mora raspodeljivati na pravedniji način.
Rečju, delegati nezadovoljnih i manje razvijenih zemalja negoduju zbog dominacije bogatih u strahu da će i u novoj raspodeli ostati kratkih rukava, odnosno da će potonuti u informatičko siromaštvo. Argument bogatih je da je internet njihovo delo, da zbog toga i funkcioniše kako treba i da je jedina ambicija UN-a da proširi moć svoje birokratije, koja bi sve samo zakomplikovala i upropastila.
Jak argument u rukama onih koji sada upravljaju internetom (bogati) jeste da ta mreža funkcioniše na komercijalnim osnovama, te onaj koji plaća bira i muziku. S druge strane, bez aktivnijeg učešća siromašnih biće nemoguće rešiti probleme kao što je spamovanje i jedinstvena zakonska jurisdikcija nad celokupnim internetom.
Tu negde svoje mesto vidi UN. Uz primedbe mnogih da ova organizacija u upravljanju internetom zapravo vidi smisao svog postojanja (opstanka) u budućnosti.
