Tokom pregovora vlasti i opozicije o uslovima za fer izbore, jedno od ključnih pitanja je bio rad REM-a, odnosno otvorenost medija za političke stavove opozicije. Kao što znamo, pregovori nisu uspeli i veliki deo opozicije je najavio bojkot predstojećih izbora. Pošto se političke stranke već nalaze u niskom startu za početak kampanje, postavilo se pitanje izveštavanja medija, naročito onih sa nacionalnom pokrivenošću. Kao i obično, ovaj posao će obavljati nadležno regulatorno telo, tačnije REM. Izabrani su nedostajući članovi Saveta REM-a, a propisi oko kampanje u medijima su manje-više nepromenjeni.
Međutim, logično bi bilo da se zapitamo kako će mediji izveštavati o stavovima i aktivnostima političkih aktera koji su odlučili da bojkotuju izbore. Ovo pitanje nije samo tehničke prirode i ne može se svesti isključivo na minute i sekunde u „predizbornim blokovima“ na televizijama. Ukoliko bojkotujete izbore, svakako ćete kao stranka ili pokret građana biti manje zastupljeni u medijima jer ne učestvujete u izbornom procesu. Ovaj argument možemo prihvatiti, ali to svakako ne znači da se zagovornicima bojkota mora u potpunosti ukinuti pojavljivanje u medijima.
Članica Saveta REM-a Olivera Zekić (na slici) je otvorila ovu polemiku posle intervjua u „Večernjim novostima“. Naime, Olivera Zekić smatra da političkim akterima koji zagovaraju bojkot izbora ne treba dati prostor u medijima. Izbori su, po njoj, važan društveni proces od javnog interesa, pa ćete vreme u medijima dobiti ukoliko ste učesnici, dok bojkot ne smatra temom od šireg javnog interesa.
Tu nastaje ozbiljan problem, ne samo u proceduri, već u shvatanju uloge medija u društvu. Pokušajmo zato da zamislimo birača, a ujedno i konzumenta medija u svim mogućim scenarijima. Da bi meni, ali i vama bilo jasnije, zamisliću sebe.
Mogao bih, recimo, da na dan izbora izađem na biralište i zaokružim neku od ponuđenih opcija. Pretpostavićemo i da sam putem medija, prvenstveno televizija, mogao dovoljno da se upoznam sa programima stranaka. Mogao bih da se odlučim za apstinenciju, odnosno da posle upoznavanja sa ponuđenim opcijama shvatim da nijedna od njih nema program koji prepoznajem kao vlastiti interes. Možda sam deo onog dela biračkog tela koji ne mari za izbore, jer su mi svi isti i neću izaći jer tog dana pada kiša ili imam pametnija posla. To je takođe legitimno, ali bih takvu odluku kao odgovoran građanin morao da donesem na osnovu informacija koje dobijam iz medija. Ta informacija mora biti objektivna i relevantna.
Mogući scenario mog učešća na izborima mogao bi biti i izlazak na izbore uz odbijanje da glasam za bilo koga. Mogao bih da predam listić sa Čiča Glišom ili nekom porukom političarima. Mogao bih da budem „beli listić“. Ne zaboravite, po mnogim istraživanjima, „beli listići“ koje su činili uglavnom razočarani birači Borisa Tadića i Demokratske stranke bili su važan deo izborne pobede Tome Nikolića i dolaska SNS-a na vlast. Koliko se sećam, u medijima smo imali priliku da vidimo i čujemo argumente onih koji su zastupali ovu opciju. Na kraju, možda ću poželeti da svoj odnos prema političkoj situaciji u zemlji iskažem bojkotom izbora. Istini za volju, dosta je teško kod birača napraviti razliku između apstinenata, belih listića i onih koji su za bojkot. Svi oni na kraju neće glasati ni za koga. Pitam se onda kako bi Olivera Zekić iz REM-a ili urednici informativnih programa na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću mogli da naprave razliku između ovih kategorija birača.
Rešenje ove komplikovane jednačine sa nekoliko nepoznatih u stvari je veoma jednostavno. Umesto da u uređivačku politiku medija uvodimo kategoriju „javnog interesa“, koju ćemo tumačiti prilično proizvoljno, dovoljno je da se pridržavamo takođe zakonske odredbe o pravovremenom i objektivnom informisanju. Zato je neophodno da se u medijima pruži prilika zagovornicima bojkota da predstave svoje stavove i viđenje političke situacije. Možda neće imati prostor u blokovima o predizbornim aktivnostima, ali nije normalno da se čitav jedan segment političke scene i društva isključuje iz medijskog prostora i da se to tumači „javnim interesom“.
Pokazalo se, dakle, da je REM neobično važna poluga kojom se kontroliše rad medija. Dodatnu sumnju u objektivnost ovog tela daju pristrasni i eksplicitno izraženi politički stavovi, recimo, pomenute članice Saveta REM-a. Ona je imala potrebu i da se izjasni o filmu „Vladalac“, koji je emitovan na kanalu N1 i koji na Jutjubu beleži milion pregleda za nedelju dana. Takođe, govorila je i o „opoziciji koja nema program, pa joj je kriv REM“? Ma šta mislila o opoziciji, članica regulatornog tela ne može biti pristrasna, jer bi, kao u sudnici, to značilo njeno izuzeće. REM se inače zaklanja iza „tržišta“ koje simboliše daljinski upravljač. Naravno da ovo telo ne treba da se meša u uređivačku politiku, ali može da sankcioniše jezik mržnje, kao i iznošenje netačnih informacija.
Paradoksalno, ovih dana se TV Pink našao na udaru SAEM-a (pandan REM-a u Crnoj Gori) zbog programa „Novo jutro“, gde se takođe video primer uticaja izvršne vlasti na regulatorno telo i tim putem na medije.
Za mene je fascinantno kako je REM prepoznao i kritikovao neprofesionalnu odluku kolega u Crnoj Gori, boreći se za prisutnost učesnika u litijama u TV programima, jer „Televizija Pink želi da pruži priliku svim stranama da izlože svoje stavove“. Izgleda da je „javni interes“ u Srbiji ipak nešto drugačiji…
