I šta na kraju i koncu bi s famoznim Zakonom o vladi, onim što ga Tadić premijerno potpisati ne hte? Pa, ništa. To jest – sve. Vladajuća većina i dalje ima sve neophodne mehanizme da progura Zakon makar i kroz iglene uši (promera metar sa dva), i tu ni kilava opozicija ni kohabitativni Predsednik ne mogu bog zna šta da učine. Enivej, osim Tadićevog uskraćivanja potpisa, zanimljivo je i indikativno da je najviše javne ljutnje na predlog narečenog Zakona stiglo iz Novog Sada, tačnije iz zgrade Banovine, sa vrha pokrajinske vlasti: Bojan se Pajtić silno ljutio a Bojan se Kostreš onoliko kostrešio na novi pisani dokaz Zlih Namera centralnih vlasti, obojica sve tvrdeći da je narečeno pisanije iskaz želje prestoničkih „nacoša i centralista“ za konačnim dokidanjem i one relativno slabašne i tunjave autonomije koju je Vojvodina uspela da vrati tokom vladavine DOS-a, kroz čuveni omnibus/kombibus zakon (pun rupa kao ementaler na koji je neko rafalno pucao, ali ipak…). I biće da su u pravu: „imperija izvršne vlasti“, one metropolske, naravno, dobija/povraćuje ovlašćenja da jednim sanjivim potezom pera lagodno derogira ama baš bilo koju i kakvu odluku i potez Pokrajine, baš kao i lokalnih vlasti. To je, dakle, nama naša borba dala: fali još samo Milošević Slobodan da veselo zalomi pogaču sa Koštunicom, kaogod onomad kada je proslavljao svoj genijalni Ujediniteljski Ustav, u uvodnoj fazi post-YU ratova, pardon, sporadičnih lokalnih pokoljčića sa kojima Devica Srbija nema nikakve veze…
A zašto je sve ovo važno? Da li je ovaj „udar na autonomiju“ moguće izazvao demonstracije i ulične proteste u Novom Sadu ili gdegod drugo? Ha, mora da se šalite?! Vrućina je napolju, ko će izlaziti, a i perkelt bi se mogao ohladiti. Štaviše, ne verujem da ćete nahvatati više od dva-tri ulična prolaznika – i to oko podneva, u senci Katedrale – koji uopšte znaju o čemu se radi. I baš je u tome kvaka: izeš autonomiju koju će maltene ukinuti nekoliko nadrndanih beogradskih činovnika, a da to ne proizvede posledice dramatičnije od verbalnog izliva jeda dvojice-trojice ravničarskih demogubernatora! A izeš i tu i takvu Vojvodinu, ako ćemo pravo.
U redu, znači li to da Vojvođane nikakva priča o autonomiji ne zanima, da je sve to passe? Ako je tako, u redu, hvala lepo, kesenem sepe, tenk juri veliku mačku, idemo dalje, čemu zalud jahati na nečemu što nikome ne treba? No, vidi đavola: sva relevantna istraživanja pokazuju da se zapanjujuće visok procenat građana Pokrajine izjašnjava proautonomistički; ako ih priupitate, međutim, da pobliže definišu na šta misle kada spomenu tu tokom devedesetih kakanu a–word, većina će reći da najpre misli na „ekonomsku autonomiju“, šta god to bilo. I tu smo, biće, čačnuli blizu epicentra jedne patologije.
Zašto je priča o „ekonomskoj autonomiji“ tako megapopularna u Vojvodini, a da istovremeno izostaje bilo kakav njen politički efekat? Kako to da se nije ovaplotila ni u čemu konkretnijem od sveprisutnog, a opet teško uhvatljivog imao-pa-nemao splina? To jest, kako to da do dan-danas ne postoji ozbiljna i snažna građanska, društvena i jakako politička snaga koja će artikulisati jedan specifičan interes? U tome, dakako, ima dosta krivice delom baš dirljivo nesposobnih proautonomističkih elita, nad kojima je više nego uspešno, i uz njihovu izobilnu pripomoć, izvršen proces satanizacije u devedesetim i još strašniji proces redikulizacije u recentnoj dekadi. Ipak, ključno je nešto drugo. Ovaj ogromni zjap između totalne političke pasivnosti, besvesti i slepila „prosečnog Vojvođanina“ i njegove jake zainteresovanosti za što izrazitiju panonsku buđelarsku slobodu veran je skenerski prikaz stanja duhova u Tihe Većine vaskolikog vojvođanskog filistarstva: pošto se malograđaninu uvek sve vrti oko nov(a)ca – dotle, naime, ide njegova imaginacija – onda mu se čini da bi bilo baš sjajno kada bi imao deblji buđelar; pošto mu je ovaj u stvarnosti ubogo tanak, za to neko mora biti kriv, a ko je tome primereniji nego izbeglice s jedne strane i Zli Beograd (ne kao grad nego kao metafora centralizovane države) s druge? Međutim, pošto je taj naš dremljivi panonski filistar bio i ostao i te kako prijemčiv na petnaestak leta šovinističkog ispiranja mozga, on je u „političkom“ i „kulturalnom“ pogledu (de)evoluirao u Megasrbina, etnocentričnog i „državotvornog“ do posvemašnje imbecilnosti. Rezultat je, jakako, težak galimatijas u predelu glave: naš je Građanin Pokorni (p)ostao žestok „autonomaš“ u pitanjima buđelara, i istovremeno radikalan centralista u svemu ostalome. Kako to pomiriti, kako spariti jare i pare, kako se ne rascepiti po šavovima? Tja, jedino kroz usvajanje i mantranje floskule o „ekonomskoj autonomiji“, kao spasonosnom retoričkom izlazu iz logičko-mozgovne neprilike, kroz koji ljubomorno čuvamo svoj tobož prirodno Viši Životni Standard od „izrabljivača“ a istovremeno ostajemo „dobri Srbi“ po kriterijumima jedne politike niskosti i bede. A šta „ekonomsku autonomiju“ zapravo čini floskulom? Ona nije sporna „po sebi“, nego otuda što u ovakvoj upotrebi nedvosmisleno implicira nekakvu utopijsku nepolitičnost, i što tako po(t)kazuje patološki strah od Groznog Tabua „politizacije“ nečega što u stvarnosti i ne može ne biti političko. Zašto? Pa, zato što ako Vojvodina nije politička zajednica, onda ona i nema nikakav subjektivitet – po strani od puko geografskog, etnološkog, emotivnog, privatnog… – pa nije jasno zašto bi imala neku „ekonomsku autonomiju“. Mislim, prvo moraš da budeš neko, pa da imaš nešto… U protivnom si niko i ništa, i tako ti i treba!
