Specifično, srpskohrvatsko „patriotsko bratstvo“ uvređenih i oklevetanih Jahača Apokalipse devedesetih izgubivši neslavno i bedno pred famoznim Sudom istorije, gledaju sada da se nekako obeštete, okrepe, zaleče i površinski obesfleče makar pred nekim mnogo prizemnijim pravnim instancama, pa svojim patetičnim tužbama sa astronomskim odštetnim zahtevima zasipaju listove kakvi su „Feral“ i „Danas“.
A ipak, iako ovo nikako nije priča o izvanliterarnom, pravdotražiteljskom delovanju Dobrice Ćosića i njegovih duhovnih srodnika – „ćiriličnih“ ili „latiničnih“, ne mari – meni je ovih dana baš D. Ć. sve nekako na pameti, a sve to sumornim povodom koji nema mnogo veze s grotesknim Sudskim Procesom u metropoli prizemljenog „nebeskog naroda“. Ali zato ima veze s nečim što ni sam autor Deoba – koji inače, po vlastitom priznanju, uzvišeno i silno (sve čkiljeć’ sa moralnog Olimpa) prezire one koji ga optužuju za nacionalizam, jer su sve to, za razliku od njega, rasinskog partizana i putnika na „Galebu“, najobičniji titoisti i boljševici, bre… – neće poreći ni pred jednim sudom: taj je čovek, u svojstvu prvog predsednika nečega što se imalo zvati SR Jugoslavija (čuj, Jugoslavija – bez većine Južnih Slovena!?) pregovarao i na „koncu konaca“ se ponešto i dogovorio sa svojim vrlim zagrebačkim kolegom dr Franjom Tuđmanom – doktorom za rokenrol, ili šta?! – o načelima i praksi „humanog preseljenja“ kojim se Etnički Nepoćudni s jedne i druge strane Granice Gluposti imaju „nežno“ presaditi na neko novo i sebi strano tle, pribrojiti se saplemenicima i istovernicima, i tako osloboditi svoje vekovne zavičaje svog naprasno „remetilačkog“ prisustva. I cele su nam devedesete prošle u tim bezbrojnim preseljenjima – po definiciji „humanim“ baš koliko je „humano“ i paljenje suvišnih životinja u krematorijumima. A o onom se po „masovnosti učesnika“ drugom najvećem Preseljenju u genocidnim i anarho/prazilučko/nacističkim južnoslovenskim ratovima, o ekspresnom izgonu sto, sto pedeset, dvesta ili više od dvesta hiljada (cifre, kao i uvek na Balkanu, zavise od izvora…) Srba iz Hrvatske ovih dana mnogo govorilo, mada uglavnom falširano i loše, prenemažuće, uvredljivo i plitko, onako kako već mogu maroderi i krivci krokodilski da oplakuju svoje žrtve, odnosno žrtve svog ludila kojem su, uostalom, dobrim delom i same te žrtve podlegle – ama se njima to odistinski i olupalo o glavu, za razliku od kabinetskih naci-stratega iz zasenka dunavskih i dedinjskih sokaka.
Ratovi su prošli, ubijeni su sahranjeni (ne svi, daleko od toga), preživeli životare preživajući svoje dane, ali su – vidi vraga – svi ti nebrojeni životi toliko zagovnani da iza toga naprosto mora stajati nekakav Sistem; o, da, sistem zagovnavanja svega postojećeg, kakav bi drugi? Pa tako ovih dana, a sve tobože povodom one Oluje od trećeg avgusta devedeset pete, i oni „humano preseljeni“ i oni nekim čudom nepreseljeni čuče ušančeni u svojim mentalnim rovovima po blaženim vukojebinama Dubokog Balkana, malko režeći, a malko više se plašeći jedni drugih (jer Drugi je Strašan, inače ne bi ni bio Drugi, nije li to bila lekcija naših dičnih pjesnika, tih raskokodakanih, krvavorukih pajaca!), a najviše se plašeći sebe samih i onoga što bi im se moglo omaći kada ih uhvati strah od Drugih… Pa se tako u Sremu, u Novom Slankamenu, skoro pa baš na obali onog velikog sveevropskog Dunavo, koji govori sve jezike i upražnjava sve vere, ovih dana odigravala proslava stogodišnjice osnivanja Hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Stjepan Radić“ (osn. 3. 8. 1902), i lokalni su Hrvati, vajkadašnji Sremci, obeležavali jubilej tog društva, dok ih je lokalni ogranak turborodoljubivog Srpstva gledao podozrivo, pa bogme i pretio da će napraviti belaj ako ovi ne odustanu od svog prela: sve su to, moj prikane, nekakva ustaška posla… U Novom je Slankamenu, inače, do rata bilo osamdeset posto hrvatskog stanovništva – sada je osamdeset odsto srpskog… i sve to tiho, izvečeri, u potaji, sve to bez „ratnih dejstava“ kao univerzalnog izgovora, a usred multi-kulti Vojvodine, sve na osnovama onog Ćosić-Tuđmanovog sporazuma o „mirnim preseljenjima“ i „dobrovoljnim zamenama kuća“ koje su, doduše, gdegde morale biti i argumentovano potpomagane, ako se starosedeoci ustvrdoglave, kao onomad oni u Hrtkovcima. Ostoja Sibinčić je, dakle, više od čoveka – to je metafora. A s tom metaforom i građanin Ćosić Dobrica ima neke veze, ta pisac je, metafore su mu rod rođeni…
I onda(k) su se u Slankamenu, Novom, skupili mesni i pomesni Hrvati na jednu stranu, a na drugu oni među mesnim Srbima – najčešće oni koji neke druge Hrvate, tamo u svojim zavičajima, ne pamte po dobru – kojima jedna banalna Koincidencija Godišnjica nije dovoljno ubedljiva, i koje više ništa više nikada neće ubediti da Svaki Hrvat Na Svetu ne slavi dan Oluje kao svoju najličniju slavu, dočim je sve drugo tek mimikrija. Između ovih i onih – organi reda. A pre samog „zbitija“ – moronsko dosoljavanje uglednog beogradskog Tabloida Za Nepismene, na osnovu kojeg se slankamenski slučaj-bez-slučaja „proslavio“ unapred, pa su se „na terenu“, kao uvek budna Izvidnica, pojavili i nekakvi prestonički opskuranti – jal’ obrazovci, jal’ radikali, jal’ slobodni umetnici, bilo je, kažu, raznih fela Istog – da vide kakva to tu ustašija Diže Glave na srpskoj zemlji… Ali, vreme velikih oružanih „podviga“ je prošlo, i ostaje samo Sitna Mržnja, izjedajuća, ostaje ono Veliko Govno posrano usred svačijeg života kao vrhunaravni nihilistički princip.
