Kad nemate sopstvena, pametno je osloniti se na tuđa istraživanja i onda nastojati da ih „prevedete na svoj jezik“. To je ovih dana zgodno sa izveštajima o uticaju društvenih medija na britanske parlamentarne izbore, proglašene pomalo pompezno kao prve na kojima će ti mediji imati ozbiljnu ulogu.
To su ujedno i prvi britanski izbori sa televizijskom debatom kandidata (četiri debate). Uspeh organizatora bio je delimičan, ali se ispostavilo da je televizijska debata zlatni info-rudnik. Ogroman broj gledalaca tvitovao je tokom svake od dosad održane tri debate, a praćenjem pozitivnih i negativnih poruka istraživači su sticali utisak o šansama kandidata.
Tako su utvrdili da je kandidatkinja Škotske nacionalne partije Nikola Sturdžon napravila najveće pozitivno iznenađenje, dok je kandidat engleskih nacionalista Najdžel Faraž očekivano izazvao najveću omrazu. I jedno i drugo treba da su zadovoljni: Nikola je proširila svoj uticaj van Škotske, Faraž je učvrstio biračko telo upravo time što većina ne može da ga smisli.
Još neki podaci su veoma interesantni. Vladajući torijevci mesečno troše više od sto hiljada funti na Fejsbuku kako bi obezbedili da njihovi oglasi prednjače. Laburisti su napravili vrlo uspešnu viralnu kampanju (How Common is Your Name) gde pozivaju ljude da se registruju istražujući koliko još birača se zove kao oni. Jednom registrovani birač dalje sledi njihovu kampanju na mreži.
Inače, plaćena kampanja torijevaca na Fejsbuku vrlo je fokusirana, manje novca se ulaže u kandidate sa manjim šansama, nema rasipanja. Niti penija, a kamoli funte.
Što se uticaja tiče, istraživači primećuju da su muškarci znatno aktivniji u političkim komentarima na društvenim medijima, tri do četiri puta više komentarišu nego žene. Međutim, ako želite da steknete nove glasove, manite se muškaraca jer su njihovi stavovi prilično čvrsti, gotovo kao opredeljenost za fudbalski klub. Čak trećina žena ne zna za koga će glasati i otvorene su za predloge i ideje. S druge strane, političarke su znatno aktivnije na društvenim medijima od svojih muških kolega, a to bi se moglo objasniti opredeljenjem da koriste alternativne kanale za promociju jer su im primarni manje pristupačni.
Najinteresantnija grupa su mladi birači, veliki broj njih kaže da su interesovanje za politiku stekli prateći društvene medije (ne čitaju novine, ne gledaju TV). Podložni su uticaju, trećina izjavljuje da su promenili svoje stavove pošto su na internetu pročitali nešto što ih je pokolebalo.
Zaključak je da društveni mediji više nisu besplatan resurs, kako se nekima čini. I tu će pobediti onaj ko angažuje najbolje stručnjake i dâ im pristojan budžet (i dalje mnogo manji od onog za druge medije). Ne očekuje se da neko samo zahvaljujući društvenim medijima pobedi, ali ako ih zanemarite, šanse su vam nikakve.
Najvažnija poruka je da cilj kampanje ne treba da bude da zabavite pratioce već da ih navedete da doniraju novac za kampanju (najvažnije), a zatim da ih pokrenete da utiču na neposrednu okolinu da glasa za vas, još bolje da se angažuje u kampanji. U prevodu, da ih podigne od kompjutera i potera u aktivističku šetnju, društvene medije imaju i na mobilnom.
