Ko od nas nije oslovljen sa „kume“? Kad misliš da ti je šoferšajbna blistava, i da bi je sunđer uličnih perača samo zamazao, pa pokazuješ iznutra da odlučno odbijaš uslugu, odbijeni ti već podiže jedan brisač: „Platićeš drugi put, kume…“
Od kuma sam postao car, da bih juče dobio novo zvanje, koje, ako je prvo bilo prisno, a drugo pompezno, zvuči pomalo socijalistički: „Hvala, direktore! Da si živ i zdrav!“ – „I ti da si živa i zdrava!“, uzvraća direktor prelazeći na večno crveno svetlo ulicu naspram poslednje kovačnice u Beogradu.
Ulična harmonikašica neodređene maloletni dobi na uglu Kursuline i Njegoševe nastupa dobrih deset dana, ne peva nego samo da kažemo svira, ima u njenoj kutijici nešto pazara, dan uoči Izbora, kupim u pekari rol-viršlu i stavim je na njenu tašnu, ona je spolja opipa, shvati da je testo još vruće i da je veće od kifle, i počastvova me titulom koju u stvarnosti nikad nisam imao.
Njen lajtmotiv po belim dirkama već je malo bogatiji i čvršće je odsviran nego kad se pojavila, iako nije vunderkind (od čega ja lično uvek pomalo zazirem) može se reći da napreduje, ali i da će se ubrzo zaustaviti, jer neće osetiti da su njena veština i njezin prihod uopšte povezani. Već prvi put kad sam je čuo, svirala je nešto kao „Zajdi, zajdi“, pesmu od koje bežim kao đavo od krsta, ne znam ko me više živcira, pevači koji drže da pesma postoji radi njihovog glasa i njihovih nesnosnih ukrasa i preterancija, ili mi je dosadnija publika koja bestidno uzdiše nad mladošću nepovratnom, uhodani dert i ta mitketovska plačevnost odurni su da se opisati ne mogu (u najmanju ruku ne mogu ja), daj, rekoh, da početnici pomognem i da je usmerim u komercijalne, takoreći estradne vode: „Slušaj, ovo tvoje je kao pesma ‘Zajdi, zajdi’, to ako budeš svirala, ljudi će ti dati više para, oni to jako vole…“ Razvlači ona meh, ja čučim i sviram joj to iz a-mola, bele dirke su dovoljne, zahvali ona osmehom, ja udaljavajući se ne čujem da je išta uvažila ili upamtila od mog besplatnog saveta, vratila se svojoj dežurnoj lestvici koju prilično uredno podupire basovima, pa dobro, naći će svoju meru, svoj stil i svoj rang, ali će monotonija biti verna pratilja njenog radnog dana, tako biva sa svim uličnim sviračima, pa bila to i krasavica nesravnimaia Džema Halid, a tako je i sa neuličnim sviračima, svaki se kompozitor vrti u svom karantinu, prevrće se kao čovek koji satima ne može da zaspi, svako pravi pesme od istih skala i oskudnih proverenih harmonskih i metričkih kombinacija, da ne pominjem nijedno ime, imamo dva žarišta nesnosne muzike, Split i Beograd, pesme sve na dva nekvalitetna, dozlaboga zamorna, ali prepoznatljiva kalupa, radi se onako kako je najlakše, pa tako i harmonikašica, iako napreduje, zacementiraće svoje izvođačke greške, budući da je samouka; provodiće sate u prividnoj lakoći i u paklu neslobode, što se dešava i školovanijima od nje.
Danas se pojavila očešljanija nego ranije i našminkana, scenski izgled nije manje važan od izvođačkog dometa, zavirujem, mada nije lepo, u njenu kutiju, jedna dvadesetica, dve ili tri banke i nešto metalnog novca, koliko puta dnevno odvadiš nešto novca iz kutije, koliko obično ostaviš za rasad? Da li u početku staviš praznu kutiju, i tako čekaš sefte, ili poput mojih drugova, Ivana i Aljoše, sa kojima sam svirao u filadelfijskim mehanama (ali sa Aljošom i njujorškoj „Russia Tea Room“!), na početku ubaciš svoju novčanicu koja publiku treba da podseti na njenu svetu dužnost? Ono što je u kutiji govori prolazniku: „Evo šta otprilike daju ljudi koji imaju srca, vidiš koliko ih je, pridruži im se…“ Kutija ne sme da bude ni krcata ni prazna. Mi bismo uoči nastupa u veću čašu stavljali pet dolara, ili deset, dvadesetica može obeshrabriti pojedince koji bi dali nekoliko dolara, ali nismo nikad stavili jedan dolar: nismo hteli da to gostima bude uzorak, putokaz, izgovor i mera.
♣
Izbori padaju ovako često ne da prekriju breg, nego da svaka zverka ostavi trag. Gledam trijumf Pobednika, jedva suzdržava radosnice, možda u sebi ponavlja pripev slavuja iz Mrčajevaca, natraag, suze mojee – pa je li moguće da si zaboravio kako je do svega došlo?! Ko je od predizborne kampanje napravio kratež nezapamćeni i nezakoniti, ko je ubacio notare da takmaci izgube deset ili dvanaest dana, ko je rabio državne novce, avione, autobuse, ko je funkciju premijera zloupotrebljavao u reklamne svrhe, ko je zaposeo bezmalo sve sate na televiziji, ko se okitio slikama Angele i Vladimira kao boljševici portretima Marksa i Engelsa?…
Ako sam u školi prepisivao od drugih, ako je moja baba nosila med učiteljici, ako mi je maturski rad napisala sestra koja uveliko studira, ako sam u nekoliko navrata unapred dobijao i testove i tačne odgovore, pa mi na kraju školske godine upravitelj škole, koji mi je teča, kaže da sam najbolji đak otkako on pamti, zar ću mu poverovati zato što okolo svi tapšu? Zar ću trncima reći: sad je vaših petnaest sekundi slave, obuzmite me!
Kao pevač koji je jedva snimio CD, hiljadu puta je falširao, krizirao, vraćao ga producent, na kraju su mu kompjuterski ispravili teže falševe, disk se, međutim, lepo prodao, i čovek na osnovu laskavih posledica drukčije gleda na prapočetak: „Majku mu, dobro ja pevam!“
