It was a very good year

Bude li rešio da i sam jednog lepog dana snimi čuvenu Sinatrinu pesmu koja eto dade i naslov poslednjoj mojoj ovogodišnjoj kolumni, Stiven Sigal će moći da ubaci i 2015. godinu, kad je dobio i nagradu bratstva Karić i ugovorio tezgu za doček nove godine. Neću, ne bojte se, da dignem svoj služb. glas protiv proslavljenog glumca, protiv nosioca pojaseva raznih borilačkih veština o kojima mogu samo da sanjam (i sanjam), koji pri tom svira i peva bluz! Da i ne pominjem godinu rođenja koja g. Sigala trajno vezuje za predsednika Nikolića i za mene, da, zašto da ne, ima u godini rođenja nešto egalitarističko, što se mene tiče može da se o nama trojici snimi i film: kako tri napredne bebe život povede različitim stazama, i kako se dvojica junaka rođena u istom klimatskom i u istom govornom području nikada ne sretnu, jedan postane vladar čitavog tog područja, drugi ostane, kako da kažem, ostane naprotiv. Ali se zato Tomi i Stevan sretnu, i, gle – unatoč jezičkoj i kulturnoj barijeri, uglas izgovore, svak na svome naravno maternj. jeziku: „Ne pitaj šta Srbija može da učini za tebe, nego šta ti možeš da učiniš za Srbiju!“

&

Nikad se, kad vidim neki ljubavni ili bračni par, ne upitam kako je došlo do toga ispade sudbinskog poznanstva, jesu li odmalena bili namenjeni jedno drugom, ili je za dlaku falilo da se promaše, eto, da se nisu sreli na kongresu pravnika i sl. – a bilo je dovoljno da samo jedno od njih izostane! – oboje bi proveli svoj vek sa nekim potpuno drugim! Prihvatam sve tako kako je, a opet, ima nazovimo ih situacija koje se trudim da zamislim, a nisam naravno bio ni blizu lica mesta.

Braći Karić, sinovima Karić i sinovcima Karić nije promakao humanitarni rad g. Sigala i rešili su da ga nagrade, oni se koliko sam razabrao druže sa njim u njegovoj domovini, mogli su i tamo da mu napišu ček, ali su dobitnika doveli u Beograd, ugostili ga i odveli na svečanu ceremoniju. Šta ima veze što su prijatelji, nije to protekcija, nego krajnja iskrenost, iako možda ne nuzhdaieshsia v den’gah, mi ćemo ti uručiti ono što ti kao dobrotvoru pripada (novinarima, na primer, koji su kolektivno proigrali poverenje porodice Karić, nema više ni filera). Tako je prijateljevanje g. Sigala sa Srbijom počelo, privatnom takoreći inicijativom, preduzetnošću obitelji čuvene po bankama i univerzitetu, a onda je uskočila država, gosta su primili i predsednik Republike i premijer. Bio sam se malo štrecnuo kad sam pročitao da laureat po primitku nagrade ide od kabineta do kabineta, jer jedno je kad ti dođe Depardije, Novorus i lični prijatelj ruskog predsednika, a drugo je kad primaš Amerikanca, ali sine i meni da nam to nije minus u Moskvi, naoborot, g. Sigala i g. Putina isto vezuje prijateljstvo, bratstvo po kimonu i zajednički svetonazor, glumac bi voleo da mu je ruski predsednik brat, kao što bi naš predsednik voleo da mu Rusija bude mati ili makar pomajka: g. Sigal ispunjava sve uslove večito otvorenog konkursa za prijatelja Srbije, a ja se sa šačicom malobrojnika koji, gle, nisu još digli ruke od ovoga štiva, vraćam na početak pasusa: voleo bih da čujem transkripte svih razgovora koji su prethodili dogovoru sa g. Sigalom.

Je li ga pozvao gradonačelnik? Ako i jeste, ne verujem da je to učinio na svoju ruku, bilo bi učtivo i preporučljivo da makar telefonira premijeru: „Šta misliš da ubacimo Stivena za doček nove godine?! Srbija mu je nova domovina, pa sviraj, čoveče, kao svoj na svome, a, kako ti se čini?!“ Ili je čast da gostu ponudi tezgu prirodno pripala premijeru: „Gospodine Sigal, jednako se divim vašoj glumi, vašim borilačkim veštinama, vašem dobrom srcu i vašem divnom glasu, biste li razmotrili mogućnost da za jednu novu godinu, kad vam obaveze to budu dopustile, nastupite u Beogradu?!“ Ispostavilo se da je baš (već) ove godine slobodan i bluzer i njegova družina, ostalo je istorija.

Ne bih rekao da je sve ovo maslo predsednika Nikolića. Ako i razmišlja čime bi on kao vladar mogao da razgali svoje sve siromašnije podanike, predsednikov je kalendar zacelo staromodniji, ali i svečaniji: „Gospodine Sigal, biste li kao prijatelj Srbije blagoizvoleli da sa nama provedete naš lično Božić, koji slavimo sedmog januara, pa da zapevate i za doček Srpske nove godine, i eventualno za Svetog Savu?“

&

Na Sv. Nikolu sam ogrešio dušu ispred lično opštine, mlađarija deli kalendare, dar da vidimo koje partije, aha, evo, na kapi šta piše: Boris Tadić! „Uh, hvala vam, vi ste zlatni, ali vaš šef me je oterao sa posla, kako da primim poklon od njega…“ Pokajao sam se iste sekunde, možda su me kaznili aparatčici, tako će pre i biti, da je predsednik samo znao šta mi spremaju, možda bi ih bio ukorio i odvratio, ali sve da me je i lično najurio, zašto njegovim mladosledbenicima onda nisam kazao celu istinu: „I ja sam posle njega oterao sa njegovog posla, u okv. mojih mogućnosti…“

Treće, i najvažnije, to je kao da sam nekome rekao nešto nepohvalno o njegovome pretku, te se ovim putem izvinjavam devojci na čiji sam partijski zadatak bacio senku, povlačim reč (kad bi to samo moglo), a čitaocima želim da o letu Gospodnjem koje nam se primiče zapevaju: bila je to dobra godina…