1. Na Baščaršiji je pala starija žena, dečak joj je pritrčao i pružio ruku kao onako kao što fudbaler pruža ruku drugome fudbaleru koga je sam baš i faulirao, kad se ugruvana građanka napola pridigla, dečko joj je naglo pustio ruku: starica beše u šalvarama. 2. Čestiti starina gusla o kosovskim herojima, dečaku oči pune suza: osvetiću ja vlastelu našu i svu drugu silnu našu braću, gusle ću da sviram vlastoručno, slušat drugog meni je već mučno. 3. Sa skele u Zemunu radnik je pao u jamu sa negašenim krečom, odneli ga kod jedne Ruskinje kojoj je ponestalo melema, ona ih pošlje u Surduk kod neke Vavike, odu u Surduk, Vavika otišla na posedak u Kuzmin, oni brže u Kuzmin, zidar umre – za žrtvom gradnje Magistrata ostade udova i četvoro dotad napredne dece. 4. U Viminacijumu dečak nailazi na mravinjak. Cipelicama utabava mrave u zemlju, ali nikako svi da budu zgnječeni, neznatna šara na mališanovom đonu za mnogog mrava znači spas, dečak donosi kofu vode i sipa je posred mravinjaka, mnoštvo leševa pluta, ali nekolicina mrava ispoljava plivačko umeće a veći broj volšebno dospeva na rub bare i grabi ka kopnu. Dečak se vraćao sa punom kofom, „evo vam, evo vam“. Sa zvonika se čulo večernje: pogledao je u blatnjave cipele i briznuo u plač. 5. Dečak gleda kako brica vadi zub nevoljniku: „Kad porastem biću brica. Da vadim ljudima zube: zub ih boli, a vađenje još više, ako ih nešto drugo zaboli, mi ćemo i to napolje!“ 6. Jedne noći drvodelji koji je pravio samo tronošce i samare dođe u san anđeo, isto drven, i kaže mu: „Sjutra je neđelja, ali ti ne idi na jutrenje, nego načini gusle. Uveče ti dolazi mušterija. Kad ode, ti opet delji što si prije deljao.“ Tako i bi. Namernik donese ovna i kacu sira za gusle, ne oproba ih no ode, sutra ujutro drvodelja reši da napravi nove gusle, ali mu posao nije išao od ruke: to što je napravio ličilo je više na onu ruku kojom se vozi skela, majstor htede da drvo baci na ognjište, ali ga ruka udari u slepo oko i ovaj umre. 7. Jedan krojač kome nisu cvetale ruže poče da šije za popove, seoskom parohu mantiju je dao besplatno, opšio ju je crvenkastom čojom tako da je sveštenik zablistao na sahrani kad je prvi put nastupio u novoj odori, osokoljeni šnajder sašio je kamilavku po uzoru na ruske, sa ikone prepisao crkvenoslovenska slova i ušio sveštenikove inicijale; dve nedelje docnije bio je pretrpan porudžbinama iz drugih parohija, njegov sin nasledio je atelje i nastavio da šije za Svetu materu, a kruna svega jeste uniforma koju je šnajderov unuk sašio za vladiku. 8. Mladić koga je devojka ostavila usred njegovog ispraćaja u Vojsku SCG rešava da se ubije čim zaduži oružje i dođe do prvog bojevog metka. Međutim, iz Vojnog odseka stiže brzojav da u kasarnu „Ravna gora“ dođe tek 1. decembra 2004, istog dana bio je pozvan u birački odbor. 9. Najstariji ovan u Crnoj Gori kazuje: „Mene je moj čobanin mijenjao za gusle, dao je pride kacu sira, što mi ne bijaše bilo pravo, jer su i bez sira gusle bile preplaćene“. 10. Dečaku veli njegova mati: „Ti ćeš, sine, osveštati u Srbiji nešto veliko, to ti mati tvoja kaže i garantuje.“ To izusti, laku dušu pusti, otac se uskoro propi, i mali koji je dobro učio ode da uči za bogoslova. U postu i molitvama siroče se isticaše, vino bi okusilo samo kad se rezao kolač, kad bi hodočasteći prolazilo kraj njiva na kojima se zelenio duvan, okretalo bi glavu a kad bi izdaleka spazilo puzavice hmelja a u novije doba i indijske konoplje zažmurilo bi i zapušilo nos. 11. Jedan strunojed, iako veoma gladan, pitao se: „Zar da onesposobim gudalo koje može da ima istorijsku ulogu!? Nije li bolje da pojedem švigar!“ U isto vreme krpelj koji je već nameračio jednoga ovna reče: „Pa nisam toliko gladan ni toliko neodgovoran, ovo nije obično marvinče!“ Iako se dobro dobrim vraća, parazit malaksa i ubrzo skapa ispod jedne topole, zaboravljen do dana današnjeg. 12. Protagonisti Oluje ulaze u Knin, rešetaju ogledala, olakšavaju se i pale berbernicu nesvesni da ruše istorijski spomenik. 13 Jedan robijaš veli drugome isto robijašu: „Ti nemaš mrave u ćeliji? Blago tebi, mene izluđuju od detinjstva!“ Razgovor prekida mladi čuvar čiji se otac bio provezao pokraj berbernice u kojoj je jedan mališan donosio životnu odluku da se posveti stomatologiji: kroz otvoren prozor nepoznati sin Skandinavije čuo je mališanove reči „ako ih nešto drugo zaboli, mi i to napolje“, ama nije znao srpskohrvatski. 14. Talk show vodi devojka čiji je predak bio drvodelja a prababa bila udata za šnajdera koji je bio crkveni modni kreator, gosti su joj ministar za kapitalne investicije, episkop koji je osveštao fabriku duvana, u publici sedi momak iz biračkog odbora: na jednom listiću pisalo je „Živeo Radovan Karadžić“, bili su nacrtane i gusle, iste kao one zamenjene za ovna i kacu sira; sve to iz svog nužnog smeštaja gleda izbeglica koji sa Baščaršije nosi uspomenu na hanumu koja pala ispustivši maštrafu a sa kojom se jedan plavušan našalio; ministar priča kako je prilikom osveštavanja gumna za fabriku duvana pripremio ovčiji paprikaš, ovna je domaćinski poručio iz Crne Gore, ni ministar ni episkop ne znaju da su za tog ovna svojevremeno dobijene gusle, ne znaju da su to gusle koje je čuo maleni Raša, pričaju o presudi kninskom zubaru a ne znaju da je prvi susret sa strukom osuđeni imao u lokalnoj berbernici, i to baš dok je prolazio otac Miloševićevog i Šešeljevog čuvara, voditeljka ne zna da je mantija njenog gosta klon mantije koju je kreirao njen predak kad se našao na rubu bankrotsva, među radikalčićima koji plješću kao navijeni sedi momak čiji je pradeda pao sa skele i tako sebe ugradio u zdanje koje će postati vekovno sedište radikala, raspravu o Miloševiću pažljivo sluša i jedan mrav – potomak je srećnika koji su isplivali iz potopa sredinom prošlog veka, pamti jezivi mit o bucmastom dečaku koji je ceo bogovetni dan polivao mravinjak dok su drugi dečaci igrali fudbal.
