29. april
Nekoliko čitalaca dobronamerno me je upozorilo da prošle nedelje nisam video Ivana Klajna nego čoveka koji liči na našeg uglednog lingvistu – je li bilo u blizini Koče kapetana, jeste, to je onda to, kažu, čovek liči na Klajna, ali nije. Jedni tvrde da je pravi Klajn krupniji i mlađi, drugi opet (a zapravo naprotiv) da je čovek koga sam video kao Klajn od pre nekoliko godina, u svakom slučaju izvinjavam se g. Klajnu, lažnom g. Klajnu i čitaocima.
30. april.
Čujem da je Koštunica bacio kilo i po zemlje u poludeli Tamiš: ja vam jamčim da ćemo sa bujicom uspostaviti dvosmernu saradnju, a kad se voda povuče ovom ću istom lopatom ja svečano izbaciti glinu iz prve kuće na koju naiđem, pa bila ta i jedna jedina, ova pregršt zemlje klica je buduće dolme po kojoj će u ranu jesen šetati narodna omladina…
Simbolika je čudo, naoko neznatan gest rukovodioca – silan podstrek nevoljnicima da istraju a grešnicima da se pokaju i priprave na kaznu: još nelokalizovani požar predsednik je poškropio fajtalicom za veš nagovestivši dolazak velikog broja vatrogasaca i dva kanadera, optuženima za ubistvo Đinđića i Stambolića, kao i onima koji su dvared promašili Vuka, predsednik vlade pred kamerama je poklonio po jedno štraftasto odelo: evo, ovo vam je od mene, sud će odlučiti koliko ćete ga godina nositi.
1. maj
Kad vidim neki par nikad me ne kopka gde se to dvoje upoznalo. U formi anegdote, na kojoj su zajednički poradili, supružnici rado prepričavaju kakav ih je uzbudljiv splet okolnosti neočekivano a na mnogaja ljeta povezao. Kao dete sam čuo pet-šest svedočenja iz prve ruke i trajno izgubio interesovanje za taj žanr, pa opet, kad god vidim Dragana Šormaza, upitam se – gde su se DSS i on upoznali? Kad su shvatili da su jedno za drugo? Ko je kome prvi prišao?! Je li ga zapazio neki stariji rukovodilac pa je skovan plan da se taj sposobni domaćin i sposobni rodoljub zavrbuje? Ili je Drakče, mozgajući o budućnosti Srbije, ali i svojoj vlastitoj, bacio oko na predsednikovu stranku? Ako je ono prvo tačno, kako je što se kaže tekao razgovor: „Dragane, školovan si čovek, ne možeš da ostaneš po strani dok ovi lopovi iz DS-a džepare našu bledu mater! Možeš mnogo da daš Partiji, a ona će ti se odužiti čim Srbija stane na zdravu nogu, možda i pre toga…“ Ili je Šormaz Komisiji za prijem novih članova napisao molbu: „Budući upoznat i duboko saglasan sa Programom i Statutom DSS-a molim gorenavedeni naslov…“?
Dalje, kad je Dragana primilo u Partiju, je li u sitne sate probudio ukućane: „Ljudi, učlanih se kod Koštunice!“, ili je radosnu novost nosio u sebi: „Ne mora odmah da se raščuje gde sam, da ne ureknem, drugo, zašto da ne osetim slast konspiracije koju su iskusili stari članovi KPJ-a!“
2. maj
Više puta sam slušao kad je ko provalio Miloševića, njegovu opaku narav i sve što će nas pod njegovim ravnateljstvom snaći, većini se smučio već na VIII sednici, posle im se jedno kratko vreme dopadao (dok je sunce zalazilo iza njegove nepokorne frizure sa srebrnim kracima a za vreme govorancije na Gazimestanu), drugima je najodvratniji bio u Dejtonu, treći ga znaju kao ubogog činovnika banke u kom je ključala upravo hitlerovska ambicioznost… Što nisam njegov školski drug ili njegova razredna pa da ispričam štogod iz njegovih đačkih dana: nagovarao nas je da rušimo vrapčija gnezda, da lupamo ona pegava jaja, a dobio peticu na temu „Zašto volim ptice“, ili da ispričam kakav je nerd bio – ko bi sanjao da u dežmekastom tutumraku ima toliko bandoglavosti!
2. maj (isto)
Nekoliko puta pročitao sam Todorovićev antologijski tekst o proslavi Drugog srpskog ustanka, kad sam se malo sabrao od zacenjivanja, pomislio sam: šta bi se desilo da je ova svečanost bila otkazana? Kako misliš otkazana? Pa lepo. Tisa je odnela onolike ljude, putnici sa bezazlene i krajnje mirnodopske linije neće imati pogreb ni grob, u Jaši Tomiću se kroz kuće valjaju kubici vode i mulja, marva koja se nije podavila u izbeglištvu je neznano gde, zar ne bi bilo pristojno reći – ove godine nema proslave! Jeste, ali bi Matija i Koštunica dobili fras kad ne bi otišli da se prisete stare slave, Vitezović bi pomislio: „Džaba mi i ovaj stan u Vuka Karadžića kad moj najnoviji dramolet neće biti izveden na Centralnoj proslavi“, predsednik ustaničke opštine koji mesecima smišlja program za visoke goste isto bi se sneveselio… Znači, mora proslava, jedino što državnik (zna se ko je državnik! Milošević je godinama bio samo guverner u saveznoj državi kojom su rukovodili Dobrica Ćosić ili Zoran Lilić, a ipak je on bio glavni) mora voditi računa da ne preseče neki kabel u Jaši i da ne baci lopatu zemlje na svečanu binu u Takovu.
