Telekom je, sasvim sigurno, u pravu kada, pozivajući se na svoj monopol, optužuje neke internet provajdere da se bave nelegalnim poslom, pružanjem telefonskih usluga internetom. Ako prihvatimo i njihov argument da je tu reč o klasičnom švercu, doduše teško razumljivom jer se radi o nematerijalnim „stvarima“, postavlja se pitanje zašto, ipak, osećamo više simpatije za prekršioce i čak verujemo da je, bez obzira na zakon, pravda na njihovoj strani. Jedan od mogućih odgovora je da iz Telekoma tokom cele afere, ni jedan jedini put, nisu pokušali da nam objasne zbog čega je (za sve nas) zapravo dobro da oni imaju monopol. Budući da njihov vakat ističe za nešto više od godinu dana, to bi u ovom trenutku morala da im postane ključna preokupacija, ako se nadaju da to stanje produže ili da sebi izbore bolje mesto u novim okolnostima. Isticanje onoga (nove linije, nove digitalne centrale itd.) što su uradili u poslednje vreme pre bi se moglo svrstati u kategoriju „a komotno smo mogli da ne radimo ništa i ubiramo pare“, nego u primere za ponos i diku. Unapređenja kojima se iz Telekoma toliko hvale na nivou su oduševljavanja novim slojem asfalta na gradskim ulicama. Naravno da je to dobrodošlo, ali time se tek prekriva sramota našeg najmanje desetogodišnjeg zaostajanja (i po pitanju asfalta i po pitanju telekomunikacija) za svetom kojem bi da pripadamo, te se ne preporučuje preterano reklamiranje. Ćuti i pravi se da je oduvek bilo tako, ako bi neko da te podseti na prošlost, promeni temu.
Brzina razvoja interneta i naša (Telekomova) sporost i nesposobnost da se u te trendove ozbiljno uključimo sada su već razlog za paniku. Kada je pre sedam godina ova zemlja dobila komercijalni internet, konekcija modemom na brzini od 28,8 Kb/s bila je realnost i za manja preduzeća u razvijenom svetu. Mi danas nismo otišli mnogo dalje od tih modema (proverite u Telekomu da li možete da dobijete makar i sasvim prevaziđeni ISDN priključak), dok se u svetu govori samo o „bendvidu“ (bandwidth, teško je i za transkripciju, zamislite tek kako je inženjerima koji to treba da šire po Srbiji) tj. interentu velikih brzina. Pri tom, žice su tu samo opcija, bežični internet velikih brzina sve više uzima maha i pravi vam problem ako biste hteli da kupite nov računar, naročito prenosni. Zašto da plaćate za sve one opcije koje vam omogućuju bežični pristup mreži, a bez kojih se računari i prateća oprema više i ne prave?
Koliko je sve to daleko otišlo, primer su londonski kafići iz lanca Benugo (www.benugo.com) koji svojim gostima uz uobičajene ugostiteljske usluge nude besplatan pristup bežičnom internetu. Naravno, ukoliko gost ima odgovarajuću spravu (prenosni računar). Njihova procena je da se trošak pokriva sa desetak kafa više prodatih u toku dana, a očekuju da se promet sada znatno poveća. To vam je isto, kažu, kao i klimatizacija. Gostima udobnije, a nekako se neprimetno ukalkuliše u cene. Veruju da će to za koju godinu svuda biti najnormalnija stvar. Naravno, greše…
Ako vam ovo zvuči kao naučna fantastika, šta reći za novi svetski rekord u brzom prenosu informacija između Amerike i Evrope (od Sanivejla do Amsterdama). Za manje od jednog minuta 6,7 gigabajta, odnosno 923 megabajta u sekundi. Izvođači se nadaju da će za koju godinu takve brzine biti pristupačne barem poslovnim korisnicima.
Putevi budućnosti imaće sasvim drugačiju geografiju od današnje, a mi više nećemo biti ni na kakvoj raskrsnici.
