Kancelarka Nemačke Angela Merkel mrtvo ozbiljno je pozvala američke kompanije koje posluju na internetu u Evropi da svojim evropskim klijentima jasno daju na znanje šta rade sa njihovim ličnim podacima. Na izvestan način to je otrežnjujuće iskustvo, ali i dokaz da smo počeli da shvatamo internet. Mislim, da ga shvatamo ozbiljno.
Tačnije, kancelarka im je poručila da ukoliko žele da nastave sa aktivnostima u Nemačkoj, moraju da se povinuju striktnim nemačkim zakonima o pravu na privatnost podataka. To je, kako bismo mi ovde rekli, bila više poruka za domaću javnost, predizborna praktično. Jer je istovremeno kancelarka konstatovala da je većina američkih kompanija registrovana u Irskoj, gde su zakoni za njih mnogo povoljniji, pa zahvaljujući tome mogu nesmetano da rade po Evropi šta im je volja. Pritom, Velika Britanija se iz sopstvenih razloga protivi uvođenju striktnijih mera u poslovanju na internetu, što prilično otežava nemačku inicijativu, ako se ovaj istup može tako nazvati.
Nije za ovu rubriku, ali ipak ne mogu da odolim a da ne pitam kako je moguće da u Evropskoj uniji postoji tolika neusklađenost propisa te u Irskoj može nešto što u Nemačkoj ne može? I ako je tako, kojoj će se normi prilagođavati srpski zakoni kada poglavlje o pravima građana na privatnost dođe na red? Ili su za nas spremljena posebna pravila po kojima sve svoje moramo bespogovorno da otvorimo prema multinacionalnim kompanijama, kao što smo morali da se otvorimo prema Haškom tribunalu kada su najveće državne tajne u pitanju. Bez puno pitanja, a sve iz viših interesa.
No, da se vratimo Angelinim vapajima. Kao i većina Evropljana, i Nemci su mirno posmatrali kako američke kompanije zauzimaju njihov internet prostor, lokalizujući svoje pretraživače i društvene mreže za nemačko tržište i jezik. Što je stvaralo lažni osećaj da se radi o domaćem portalu, kao što se i mi neizmerno radujemo kada na srpskom Guglu vidimo gugl-dudl posvetu nekom lokalnom heroju ili pojavi. Ali i dalje je to američko vlasništvo. I dalje američka administracija može da ih pritisne da odaju podatke o nama, našim interesovanjima i pretragama, pravdajući to strahom od novog napada na Ameriku.
Računajući, valjda, da se civilizovana Evropa neće usuditi da podigne glas pred slikama stratišta „11. septembra“. I dobro računaju, jer je apel Angele Merkel prigušen mada je jasno da iz njega kuljaju priličan bes i frustracija, samo bez pravog rešenja i oruđa kojima bi se suprotstavila. Jer, već smo na sve pristali, dali smo i imena i podatke iz banke, čak i imena prvog kućnog ljubimca i stare adrese za slučaj da zaboravimo pasvord. Ne zapitkujući se nijednog trenutka gde se svi ti podaci slažu i kome to uopšte treba. Bolje rečeno, šta sve američki službenik na granici ili na poslovnom sastanku može da zna o nama dok mi o njemu znamo samo ono što smo izguglali.
Isfiltrirano, naravno.
