Neko je Dragici unapred otkrio da ću biti predsednik, a ja već zamislio scenario, dolazim s posla i pitam da li zna šta se desilo u Skuštini, ona će nehajno „Opet neka budalaština?“, a ja njoj „Naoborot! Izabran je novi predsednik!…“
Kako i pomisao na takvu počast razgaljuje, sam sebe ceo dan zovem Tomašek, ne znam zašto, ima istorijske veličine u tome, Masarik, Poćorek, Ritopek, otkud znam, čoveče, pa da ništa drugo nisam postigao, da nisam od Skupštine dobio stan, da nisam podigao onolike putne troškove koje nisam imao, da nisam porodici obezbedio ovako lep život, da sam samo naprasno postao predsednik Skupštine, pa makar i na dva dana, imao sam se rašta i roditi, jer, iskreno, jedno je biti rekorder po broju mandata, znači ginisovac, a drugo je postati istorijska ličnost, ovo je ono što mladi kažu vrh – ako u gradskim skupštinama drže slike svih gradonačelnika, valjda i u parlamentu ima neka odaja gde će biti urađeni portreti svih predsednika u prirodnoj veličini, turisti iz Rusije će u Skupštinu biti primani besplatno i preko reda: s vashei pravoi storony portret znamenitogo prezidenta Nikolicha, skazavshego chto by bylo luchshe esli by Serbia stala chast’iu Rossii chem Evropi…
Ne znam ko bi pravio moj portret, onaj Šobajić u Parizu dobar je Srbin, odličan, ali ne crta dovoljno lepo da uhvati sve moje karakterne crte i svu tragiku moga lica, da je Meštrović živ pa da mi uzme meru, da me izlije onako vitkog kao što sam se urezao u sećanje meštanima Antina…
Da li bi Gogoljevi junaci za mene rekli da sam golova, oni seljaci ispred kafane kad procenjuju dokle bi kočija kojom se dovezao Čičikov mogla da stigne a da se ne raspadne i kad ocenjuju ondašnje državnike pa svaki čas kažu da je taj i taj „golova“, da, čitam Mrtve duše paralelno na srpskom i ruskom, nisam to imao za lektiru, hoće li poslanici shvatiti koja sam ja golova, hoće, jer kroz njih govori narod, vox populi, vox Dei, jedna od prvih latinskih mudrolija koju sam naučio od Voje, on ih zna preko pedeset, celoj Srbiji jasno je da nisam sam ni lopina ni tutumrak, pa ako poslanici žele dobro srpskom rodu, naravno i manjinama, sad mogu to da postignu. Jer sam em nepotkupljiv em najsposobniji da dajem i oduzimam reč, da upozoravam na začkoljice u poslovniku, da upadam u reč izdajnicima a da opet bude sve po zakonu, s druge strane, ne verujem ni u šta dok ne zasednem gde treba, šta ako Koštunica ne održi reč ili ako se za dvoe sutok popišmani?! Čak i da nikad nije pogazio reč, mogao bi baš moj slučaj da mu bude prvina, prvijenac, prvotoč, prvokoska, kako mi misli lete s teme na temu, možda je i dobro što nisam školovaniji, evo Tijanić tvrdi da nema u Srbiji talentovanijeg političara od mene, to me podseća na početak Hajduk Stanka, nema u Srbiji veće ravnice od Mačve, Dragice, ja sam Mačva, nema u Srbiji državnika do Tome, evo, o Koštunici znaš šta je šef napisao, isto što i o Karli del Ponte, tako ga je duhovito i nazvao, Del Koštunica, a ja sam javno rekao da je Tadić ustaša, dušo, šta je tebi duhovitije, kurva ili ustaša, ja mislim da su egal, egalite, fraternite! Mogao sam da smislim neku verodostojniju uvredu, ali, što je rečeno rečeno je, mi srpski radikali ne govorimo danas jedno sutra drugo!
&
Je li Vučić radostan zbog mene ili je popio koju više baš od muke što krunišu mene a ne njega, najboljeg studenta Pravnog fakulteta, bilo kako bilo, onako zajapuren i napadno veseo bacio je senku na moju predsedničku svečanost, kako se obraća Borki, samo što joj ne kaže, ćuti, baba, kad ovo budeš čula častićeš ceo SPS, ona sirotica i ne zna da ima dugme kojim može da ga ućutka, eto, još me nisu izabrali a ja već imam vizije, amandmane na poslovnik 1. U ma kom trenutku zasedanja poslanik može na predlog predsednika biti podvrgnut alkotestu, hvala ti, Vučiću, što si mi dao ideju, hvala i Borki što me je podsetila na moje glavno oružje, a to je dugme za isključivanje mikrofona, dakle: 2. Umesto dugmenceta biće poluga kao u guseničaru, kad Toma povuče ručnu besednik će morati da se zaustavi, u moju čast vaspitna palica neka se zove tomstick!
&
Bože blagi, ja predsednik! Koliko god da je zasluženo, koliko god da se poznala krivda-pravda, zar nije i neverovatno!? Pa pre tričavih šesnaest godina nisam smeo da pomislim na položaj nekog sekretarskog smetala u opštini, a gledaj me danas, letim nad Beogradom kao onaj jeroplan iz knjige, ne mogu da se setim ko je napisao, nema veze, ja sam Dragoljub Aleksić, Srbin koji se zubima drži za uže od švedskog čelika (samo da mi ga del Koštunica ne pretesteriše pa da ljosnem na krov Magistrata!)…
Ali što se ja čudim počasti koju tako dugo zaslužujem? Moj razvojni put doveo me je dokle me je doveo, demokratija je čudo, i ne samo demokratija, nego i rat, bez kojeg bih možda danas pekao rakiju u Kragujevcu i uveče psovao što izdržavam dvesta pedeset parazita, da, rat u kome nisam ispalio nijedan metak jeste uticao na moj život! Iako ga nisam želeo, nisam ga provodio u zapećku, rat mi je pomogao da Srbe izvan matice zavolim još više nego pre, njihove dušmane da zanevolim a da na njih ipak ne dignem ruku, u nekim ljudima rat uzburka ono najgore, kod mene je probudio ono najplemenitije, i sve što sam za dobrobit naciona radio, sve mi se pozlaćivalo: kao humanitarca i pozadinca bez granica zapazili su me partijski drugovi, ja sam pre toga zapazio njih, ostalo je istorija.
