Priča o hronici najavljene smene – napokon do kraja obavljene – direktorke Kulturnog centra Požege Slađane Petrović Varagić daleko je od toga da bude puka „lokalna stvar“. Naprotiv, ona će nam reći nešto važno o današnjoj Srbiji, a osobito o njenoj vlasti, s tim da unapred računate na to da će ceo jedan „jurišni zdrug“ – što klasičnih plaćenika, što dobrovoljaca, što online, što offline – raditi na tome da ta moguća spoznaja bude nekako unapred onemogućena, zamagljena ili bar relativizovana. Vi, naravno, znate zašto i za čiji račun, tako da možete nasesti samo na svoju štetu, a njihovu hasnu…
Enivej, o čemu se radi(lo)? Po metodu primenjivanom uzduž i popreko Srbije, zemlje da prevrne, i u Požegi je nedavno lokalna vlast uz pomoć bizarnih jajarsko-siledžijskih tehnika „prekomponovana“ i nastala je nova većina, naravno sa SNS kao okosnicom. Iz nekog razloga, praktično prva stvar koju je novo čelništvo opštine, predvođeno izvesnim Božić Milanom, bilo tvrdo naumilo da uradi, bila je smena direktorke tamošnjeg KC. To je izgleda bio najveći, takoreći gorući problem u Požegi: isuviše kvalitetan program za koji je direktorka optužena, a koji da ne odgovara mentalitetu i potrebama jednog „ratničkog naroda“, kako se produhovljeno izrazio novi predsednik opštine. Ono na šta nisu računali jeste da će Petrović Varagić (inače „nestranačka ličnost“, pošto je, eto, u postdemokratskoj Srbiji i to postalo jako važno da se naglasi, da nije nedajbože „neka žuta“…) dobiti javnu podršku od dobrog dela kulturne elite ove zemlje (i to ideološki vrlo šarene), kako zbog kvaliteta rada po kojem je znaju daleko izvan ovog gradića, tako i zbog apsolutno skandaloznih i zaumnih „razloga“ za smenu po kojima su se Božić i ekipa proslavili, na čelu s onom već legendarnom detonacijom da je direktorka „odgovorna za porast gledanosti rijaliti šou emisija“! Ko biva, ona pravi nekakav elitistički program koji prostu požešku raju ne zanima, pa se ova zato – u prisilnoj apstinentskoj krizi usled nemogućnosti zadovoljavanja prirodnih kulturpotreba – odaje gledanju Mace Diskrecije?! A inače radije ne bi…
Pukla je, dakle, svenacionalna bruka, na požeško naprednjaštvo obrušilo se sve živo i neživo, uključujući, na primer, i baš nimalo „antirežimske“ novine poput Večernjih novosti, da bi stvar uvrhunila eksplicitnim protivljenjem Ministarstva kulture Republike Srbije ovoj i ovakvoj smeni (ali ono tu nema formalne ingerencije, može samo da apeluje). I, šta se dogodilo? Stvar je na neko kraće vreme prolongirana, ali se od smene nije odustalo, naprotiv, evo su taj neki Božić i društvo svoju volju sproveli u delo, pokazavši srednji prst „celoj Srbiji“. I sada obećavaju puno lipih stvari, narodne nošnje i preslice, ili šta već, taj galimatijas je teško razgovetati. U svakom slučaju, Maci Diskreciji je u Požegi i okolini odzvonilo! Doduše, direktorka na kraju nije zvanično smenjena zbog Mace, nego zbog nekog uglja. Kakvog sad uglja?! Nevažno, ugalj je tu samo „mekgafin“, što bi rekao Hičkok. Nešto kao kad Al Kaponea skleptaju zbog neplaćenog poreza.
Dobro, ali šta je to što nam ova požeška priča zapravo govori, na tom obećanom „širem“ planu? Govori sve o pravoj naravi vučićevske „evropeizacije“ Srbije, a koju da ovaj – kako tvrdi njegova sve strateškije raspoređena spin-doktorčad – sprovodi herojski i prometejski, sam protiv svih osim par vernih i kvalitetnih saradnika (Mihajlović, Stefanović, Vulin, Gašić… ko je peti? Ah, da, Babić!), a sapliću ga na jednoj strani američki NVO i medijski plaćenici, te „žuta“ opozicija svih nijansi koja je samo ljubomorna na njega što joj je oteo program i sada ga „bolje i doslednije“ provodi, a na drugoj zli Toma Nikolić, neverni Ivica Dačić i opasna desna opoziciona bulumenta (minus Šešelj, kako stoje stvari). Pa daj onda, ako nam je već toliko do te Jevrope, da podržimo nekako sirotog čoveka, glasajući za njega glasali bismo baš za strateški program evropeizacije, što smo bre neki, čemu više ta snobovska gadljivost…
I onda dođe – Požega. Brutalna, osiona, bezobrazno glupa, geački inadžijska, upravo otvoreno idiotska i zapanjujuće drska partokratska smena jedne kvalitetne osobe, u ime nekog pasatističkog, ultrakonzervativnog i dubinski „antievropskog“ sistema vrednosti. A sve to u režiji stranke čiji se neprikosnoveni predsednik zove – Aleksandar Vučić. A ne Tomislav Nikolić, Ivica Dačić, Sanda Rašković Ivić, Maja Stojanović ili Teofil Pančić. Nemojte mi mahati intervencijom Ministarstva kulture: ono s Gospodarom odavno ne duva u isti rog; da je drugačije, „intervencija“ bi i te kako urodila plodom. Ne, ništa od ovoga ne znači da je Požega nastala Vučićevom voljom, ali znači da mu cela ta stvar prolazi ispod radara, ne zato što ne zna za nju (naravno da zna, taj zna i neuporedivo „sitnije“ stvari), nego ga je baš briga, neće da mrdne malim prstom, a doslovno je njegovo mrdnuće malim prstom moglo da zaustavi divljanje njegovih lokalnih đilkoša. On i njegov serkl u to se ne pačaju iz onog jednog fundamentalno važnog razloga o kojem se sve vreme radi: ne ide im u račun. Srbija po njihovoj meri treba da se „evropeizuje“ samo u stvarima manje-više diplomatskim i dovoljno krupnim da se jasno vide sa strane, a u svom unutrašnjem ustrojstvu (kamoli daleko od svetala velegrada) ona treba da ostane, ili iznova da postane, zagušljiva zaplotnjačka poludespotija, u kojoj će palanačke zamlate – dakako, ako su lojalne Kome Treba – imati neograničenu prevlast i premoć nad boljima od sebe. Dakle, manje-više nad svima.
