Danas sam gledala snimak iz Novog Pazara. Premijerka i njena svita, pred zdravstvenim radnicima i novinarima. Kordon ih odvaja od ljudi koji zvižde, ljudi koji urlaju… Ljudi koji strahuju za svoje i živote najbližih, ljude koji su možda ovih dana izgubili najbliže ili su gledali kako im se oduzima dostojanstvo. Premijerka kaže: mogu da je prebiju. Kaže: mogu da je ubiju. Dodaje: mogu da pokušaju da probiju kordon! … I nemoguće je ne zapitati se: od koga je štiti taj kordon? Od istih onih građana koji su pre neki dan, na izborima, tako zdušno podržali politiku njene partije, poslavši instituciju opozicije u istoriju. Jesu li to ti isti ljudi? Jesu li to ti isti građani?
U jednom trenutku, premijerka izgovara kako u Novi Pazar nije došla zbog politike. I ja se pitam: zašto je došla? … Je l’ došla privatno? Da proba mantije? Da turistički obiđe manastire i džamije?
Zar ona nije političarka? Zar nije ovo njen službeni put? Zar nije ovo zvanična poseta, sa vrha države? …
Da li je moguće da šefica vlade pod rečju „politika“, podrazumeva isključivo reč „kampanja“ i da li zaista najvažnija političarka u državi može da bude toliko apolitična? Kaže: došla je zbog zdravstvenih radnika. Kao da s njima ima neka druga posla, nego da im objasni zašto je politika njene vlade dovela do kraha zdravstvenog sistema u jednom gradu. Do žrtava, patnje i bola, koji su mogli da budu sprečeni.
Svašta smo gledali ovih dana, u Srbiji i u svetu, ali ne sećam se da su neki snimci bili potresniji od ovih iz Novog Pazara… A onda sam videla nešto još gore! Videla sam isti taj događaj, aranžiran za dnevnike prorežimskih televizija. Reklo bi se: Premijerka je došla da se uveri da li je sve u redu. Svratila je u rutinsku posetu, da se slika u jednoj od najboljih i najbolje opremljenih bolnica u zemlji. Kao da živimo u podvojenoj realnosti! Kao da se dovikujemo iz paralelnih univerzuma.
Mi smo narativne ravni koje se sukobljavaju. Apsolutna društvena postmoderna. Ne govorimo isti jezik. Da, razumemo svaku pojedinačnu reč, ali se ne razumemo. Živimo postistinu. A postistina je laž.
Živimo laž.
Pre nekoliko dana, autorka jedne emisije pitala me je da prokomentarišem Premijerkinu izjavu. U vreme njene vlade, kaže Ana Brnabić, kultura je postala vidljivija u društvu. Da li je to ista ona kultura sa rekordno malim budžetom? Ona ista kultura kojoj se u doba najveće krize najmanji budžet dodatno smanjuje? … Da li je to ona kultura kojoj se govori da predstavlja „agresivnu manjinu“? … Ili je to neka druga kultura, neke druge, srećnije zemlje? One zemlje u kojoj građani u XXI veku demokratskim putem zavode jednopartijski sistem, jer je vladajuća partija toliko dobra da joj nije potrebna nikakva alternativa? … Naša postmoderna ima svoj totalitarizam! A sva totalitarna društva liče na svoje vladare.
Da li sam ja to Premijerku upravo nazvala našom vladarkom? … Ne. Samo sam htela da kažem da mi i ona liči… Sve više, svi njeni nastupi liče na onog koga naziva „šefom“ i koga rado pominje u svojim veselim anegdotama. Recimo, ono kada je zove u šest ujutru, da pita kako to da on za doručak jede maline iz Maroka i kako se uvoz maline odražava na naš BDP.
Sve više liči na onog o kome priča s toliko topline, čak i dok u javnost iznosi ispovest o mobingu… ili bar ogromnom stresu koji joj priređuje šef! Isto tako, kao njen šef, i ona zna da bude osorna. Isto tako ljuta. Isto toliko neprijatna prema novinarima, ili građanima od kojih je dele kordoni policije. Ponavljam: istim onim građanima, oduševljenim merama njene uspešne vlade. Građanima koji, takoreći, vežbaju za slet u čast nje i šefa koje bezrezervno podržavaju.
I mi sve više ličimo na njih. Uprkos činjenici da živimo u paralelnim realnostima i mi se sve češće vozimo na rolerkosteru emocija: od potpunog očajanja, do potpune histerije. I nije problem samo pandemija misterioznog virusa. Mnogo je veći problem pandemija psihičkih poremećaja, u našim razorenim porodicama, na našim raskopanim ulicama. Među svima nama. Cvilimo. Lajemo. Ujedamo. Ljutimo se, plačemo, plašimo se i bunimo.
Danas sam gledala snimke iz Novog Pazara. Gledala sam kako aktivisti vladajuće stranke, pred dolazak šefice države, skidaju umrlice s tabli, ne bi li ušminkali stvarnost. Snimke ljudi sa druge strane kordona. Slušala sam njihove zvižduke, pretnje, psovke i očaj… I prvi put, nakon svih naših kriza, svih naših ratova, sankcija, poplava, afera, spinova, poluvanrednih i vanrednih stanja, pomislila da smo konačno umrli, kao društvo. Svaka ideja o zajednici. O vrednostima. O javnosti… O časti ili odgovornosti za učinjeno delo i izgovorenu reč. Svaka društvenost ovde je RIP.
Postistina je ubila društvo. I svi smo u tome učestvovali… A to je isto, kazala bi premijerka, kao da nije niko. „Ima veze s nama, ali nema veze s nama“… Mi smo apsolutni relativitet. Zaboravili smo šta to beše istina. „Postistina je laž. Istina je da laži nema!“, rekle bi moje kolege i prijatelji Vojkan i Sara, u vodećem songu svoje predstave „Urednik“. To je predstava, kažu, o posledicama igranja sa istinom. I na tu frazu mislim, dok gledam snimke iz Novog Pazara. Novi Pazar je posledica igranja sa istinom. I tih će posledica biti sve više.
Čuvajte se!
Autorka je dramska spisateljica i upravnica Šabačkog pozorišta
