Olimpijske igre u Londonu bile su prve za koje vam nije bio potreban televizor da biste ih pratili. Za razliku od ograničenog prostora za prenose koje nudi televizija, na internetu je moguće istovremeno emitovati sve što se dešava i još više toga. Recimo, borba ili trka koju ste propustili i nekoliko minuta kasnije saznali da je bila izuzetno zanimljiva već vam je bila na raspolaganju na mreži.
Da odemo i korak dalje, nije vam bio potreban ni kućni računar, sve ste mogli da pratite na mobilnim uređajima, recimo na smart telefonu. Pod uslovom da vaš operater ima kvalitetan protok na mestu gde se nalazite. Ili da ste u dometu brzog bežičnog interneta.
Posebno interesantno je preklapanje svih oblika emitovanja, pa su tako Britanci koji imaju modernije televizijske aparate, povezane na internet, mogli daljinskim upravljačem da puštaju sebi žive prenose. Postolimpijski podaci govore da su gledaoci u velikom broju birali takmičenja koja obično nisu prvi izbor televizijskih urednika, biciklizam, šestoboj, triatlon i slično. Važno je da niko nije bio uskraćen i da se u zemlji domaćinu nisu čule nikakve primedbe na račun toga šta televizija nudi, a šta ne. Sve je moglo da se nađe, negde na mreži.
Drugačije je bilo u SAD, recimo, tek da ne pomislite da smo opet tragično zaostali. Kupac TV prava NBC potrudio se da unese ozbiljna ograničenja na internet prenose kako ne bi ugrožavali one primarne, televizijske. Prvenstveno zbog vremenske razlike, čega neće biti na sledećim Igrama koje su u istoj vremenskoj zoni, barem sa istočnom obalom. Što opravdava najave da će na narednim Igrama u Riju, a tome dodajte i prvenstvo u fudbalu dve godine ranije, prevladati ne samo gledanje na internetu, već gledanje na mobilnim uređajima.
Bolje rečeno, praćenje, ne samo gledanje. Olimpijske igre izbacile su više zvaničnih mobilnih aplikacija (android i epl) sa različitim funkcijama. Neke su služile za praćenje Igara širom sveta (neverovatnih osam i po milijardi svakakvih uređaja po svetu „posluženo“ je informacijama sa ovih Igara), neke za one koji su na licu mesta sa vodičima do borilišta, instant rezultatima i dodatnim informacijama koje bi mogle da se tiču gledaoca, kao što su, recimo, pravila sporta za koji do Igara niste pošteno ni čuli.
Gledalac na stadionu takođe ima novu ulogu. On više nije navijač ili posmatrač, već ima potrebu da o svom iskustvu izvesti, tvituje, postuje, fotografiše. Ponekad je rezultat zadivljujući, iz sasvim neočekivanog ugla, ali uglavnom se radi o informativnom korovu koji zatrpava društvene mreže.
Opasno će biti ako u toj potrebi da budemo što aktivniji zaboravimo da gledamo i aplaudiramo. Srećom, pre nego što se to desi, neko će izbaciti odgovarajuću aplikaciju da to radi umesto nas.
