Idi vidi da l’ sam i tamo

Kada kažemo da se neko spotiče na ravnom, to je obično metafora o nečijoj nespretnosti ili nesposobnosti. Verujte na reč, svakom će se isto dogoditi ako na glavu stavi moderne VR naočare, odnosno kacigu, i u praznoj sobi zaigra video-igru.

Virtuelna realnost koju doživljavamo očima značajno je napredovala u poslednjih deset godina. Dobra kaciga, ili headset, promeniće sve vaše reakcije te ćete najednom početi oprezno da hodate po ravnom podu, jer vaše oči dobijaju informaciju da ste na ivici ambisa. Kvalitet slike to jest trodimenzionalne animacije je takav da u potpunosti utiče na vaše ponašanje, nema tog razuma koji će vas naterati da ipak zakoračite u tu „prazninu“. Sem ako prvo zažmurite.

Godinama se priča o tome da VR kacige mogu naći primenu u mnogim oblastima, recimo u arhitekturi ili unutrašnjoj dekoraciji, jer bi nam omogućile da sliku krajnjeg rezultata vidimo tokom projektovanja. I eventualno napravimo neke izmene. Bilo je priča i da će se koristiti za prisustvovanje sportskim događajima i koncertima, ali razvoj toga nije bio dovoljno atraktivan i isplativ. Jer, nije isto sedeti u prvom redu na NBA utakmici i imati osećaj kao da si tamo.

Onda je došla pandemija, i sedenje u prvom redu više nije bilo moguće, pa je virtuelno iskustvo iznenada izbilo u prvi plan. Ne samo za sportske događaje, već za svaku aktivnost koja predviđa masovno ili makar grupno prisustvo.

Prošlog vikenda takav događaj organizovao je Exit, napravivši koncert nemačkog di-džej dvojca Andhim u saradnji sa nemačkim klubom Bootshouse. Ceo događaj rađen je u saradnji sa platformom Sansar (vidi: sansar.com) specijalizovanom za slične događaje, koncerte i di-džej nastupe. Po njima, budućnost živih nastupa je u virtuelnoj realnosti.

Nije nemoguće. Za početak, možete prisustvovati najboljoj zabavi na svetu gde god da se nalazite pod uslovom da imate kacigu, relativno jak računar sa dobrom grafičkom kartom (to imaju i bolji telefoni) i dobru internet vezu. Nema rizičnih kontakata, a možda će vas privući mogućnost da sami kreirate avatar, to jest svoju pojavu, pol, rasu, boju kose, odeću, možete čak i da oblikujete nos ili uši, ili da sebi dodate krila.

Registracija je besplatna, Sansar očito veruje da najpre treba skupiti kritičnu masu, a onda će se kroz sponzore, prodaju i naplatu premijum pristupa napraviti lep profit. Sa hedsetom na glavi imate osećaj kao da ste na licu mesta, doduše u nekoj vrsti crtanog filma, ali je doživljaj realan. Vaše oči, okretanjem po prostoru, dobijaju i prosleđuju informaciju gde ste vi, gde je bina, gde je ostala publika. Ono što je u tome najbitnije jeste da su ostali avatari oko vas takođe živi ljudi, da im možete prići, uspostaviti kontakt, popričati, igrati zajedno. Njihove reakcije nisu odgovor veštačke inteligencije na vaše ponašanje, već reakcija ljudskog bića koje radi isto što i vi, transformiše sebe u animirani lik.

Nije pitanje može li to da bude budućnost javnih nastupa, jer se to već dešava, pitanje je da li će to postati primarno. U smislu da broj gledalaca neke pozorišne premijere neće više biti ograničen veličinom sale, svako ko plati kartu moći će da prisustvuje virtuelno, čak i da aplaudira ili tapšanjem prati ritam dirigenta u Bečkoj operi, jer i za ruke postoje senzori.

I da ga akteri čuju, za razliku od sadašnje rasprave sa televizorom koja ostaje u četiri zida, eventualno neko dobaci do komšiluka. Koliko biste platili za takvu mogućnost?