Stoje ljudi pred jednom beogradskom klinikom ceo dan do podne „čekajući na terapiju“, pa od duga vremena razgovaraju, gunđaju, filozofiraju. I „ceo dan do podne“ i „dugo vreme“ treba shvatiti doslovno: došli su još u sedam, najkasnije osam ujutru, a ako budu imali sreće, razići će se tek oko podne. Četiri, pet sati stajanja na ulici ili u dvorištu, i po mrazu, i po kiši, i po vrućini (jer, molim vas, „korona je“, kako da ih pustiš unutra, u zimi zagrejano a leti rashlađeno?), samo zato da naposletku dobiju u ruke jednu (istina, skupocenu) kutiju sa lekovima, koji su ionako komisijski određeni za terapiju njima ili njihovim bližnjima. Mnogi među čekačima su stari i nemoćni, a situacija je iscrpljujuća, kafkijanska, ponižavajuća na mnogo načina. I ponavlja se na svakih mesec dana.
Priča se, kažem, da brže prođe besmisleno rasuto vreme koje vam sile nemerljive bahato kradu, pa tako jedan krene da nešto ogovara „Vučića“, drugi uzme da ga brani, a treća, jedna velegradska gospođa umereno napirlitana, od onih koje su vazda iznad situacije i koje „nisu član ni jedne partije“, prvo izusti nešto što bi se moglo protumačiti kao blaga kritika na adresu Gospodara, a onda, kao da se ugrize za jezik, ili da bi dokazala svoju besprekornu objektivnost, doda i to da „nam“ je, eto, ipak, „Vučić“ dao ovaj lek, i hvala mu na tome, a da nam ga „oni pre njega nisu davali“, sram ih bilo.
E sad, nije da je „Vučić“ izmislio taj lek, nije ni da su to učinili njegovi dvorski alhemičari, to kanda i zahvalna gospođa shvata, nije ni da nam ga „daje“ od svojih para, sve je to OK, ali karika koja gospođinom mišljenju nedostaje činjenica je – na koju je izvesni sagovornik poučno koliko i rezignirano upozorava – da se radi o leku nove generacije koji je tek 2016. odobren za upotrebu u Americi, pa posle drugde, i da nikakvi tamo „pre Vučića“ otuda nisu ni mogli raspolagati lekom koji nije ni postojao u vreme kad su oni bili „Vučić“, ili šta su već bili, pa ga samim tim nisu ni mogli „davati“ bilo kome.
Svest o tome, sameravanje događaja i prilika u realnom kontekstu, nekontaminirano sećanje na inače sasvim nedavnu i lično proživljenu prošlost, sposobnost realne komparacije bilo kojeg Nekad i Sad – sve je to negde nestalo, zatrpano je u ovih devet godina od svanuća Vrle Nove Ere sredinom 2012. Intenzivno i masivno pranje mozga dalo je impresivne rezultate, i Srbija je uistinu prošarana nesrećnim ljudskim jedinkama koje više ne razabiru nedavnu prošlost od sadašnje oktroisane slike o njoj, a sadašnjost, pak, tumače kao svetlu suprotnost toj istoj nedavnoj prošlosti – onoj prošlosti kakva nikada nije postojala, nego je naknadno izmajstorisana u retortama „Vučićevih“ mozgoperača. A ta prošlost bi se, biblijskim rečnikom, mogla opisati kao tama nad bezdanom; ali onda je, hvala nebesima, iz već nekog svog Vitlejema došao „Vučić“ i upalio svetlo u našim životima. Ili, u verzijama za predanije vernike vučićevske parareligije, to svetlo je on sam. I kako se on pomera, tako i svetlo ide sa njim, osvetljavajući napokon srećnu i zahvalnu Srbiju.
Tako je u tom svom osvetljavanju tame Gospodar ovih dana sebi, a po njegovom uverenju i Srbiji otkrio – vozove. I zdravo se prijatno iznenadio koliko su vozovi jedna lepa i korisna stvar. „Vučić“ je, naime, obišao gradilište ubrzane pruge Beograd-Novi Sad, i njegovom oduševljenju nije bilo kraja: Srbija će dobiti „najlepši voz na svetu“, „lepši nego u Švajcarskoj“ (kod Gospodara, primetili ste, ništa ne može da bude normalno dobro, lepo i korisno, nego sve mora da bude najbolje-ikada-igde, kao u svakom tipičnom slučaju provincijske grandomanije), što je veličanstveno već i zato što su, vajka se „Vučić“, „ljudi zaboravili šta su to vozovi“. Hm, pitam se zašto li su to zaboravili? Da to možda nema neke veoma direktne veze – bez presedanja, dakle – sa mračnim i sramnim ratnim devedesetim godinama, kojima je i on dao svoj ne tako nezapažen doprinos? Ili će i to biti s uspehom atribuirano „onima pre njega“, onima koji nam „ne daju“ još nepostojeće lekove? Naime, verujem da će ona gospođa iz čekajućeg nesrećništva pred jednom beogradskom klinikom uskoro samu sebe ubediti da pre „Vučića“ u Srbiji nije ni bilo vozova niti pruga, kao što nije bilo ni (auto)puteva ni automobila, nego smo taljigali okolo u volovskim zapregama. I sve to uprkos vlastitom potisnutom sećanju, tome što je možda iz voza prvi put videla more, ili je u vozu upoznala neprežaljenog prvog muža. A možda se ubedi i, recimo, u to da Beograd nikada ranije nije imao ni železničku stanicu, mada je stvarnost cinično obrnuta: ranije ju je imao – još od 1880. – a sada je de facto nema. I neće je imati čak ni kad je tobože ponovo dobije.
Tehnika industrijskog pranja mozga bazira se, dakle, na potiskivanju memorije svakog normalno socijalizovanog pojedinca, njenom filtriranju i perforiranju sve do stepena na kojem ona postaje svojevrsno skladište ne-sećanja, divlja deponija iz koje se vije toksični dim lažnog sećanja kao iz Vinče, a život države i društva se deli na mračno Pre i svetlozlatno Sada. Večito Sada, razume se: jer, zašto menjati ono što tako dobro funkcioniše?
Ako na to date odgovor: „zato što je funkcionisalo i ranije, i to uglavnom mnogo bolje“, nužno i neizbežno stičete oznaku onog ibzenovskog „neprijatelja naroda“. Kao prilježni proizvođač i distributer Ničega, „Vučić“ može da opstaje samo na ukidanju sećanja da je Nešto uopšte ikada postojalo.
