„Lisici i ždralu“ se u poslednja 72 sata javilo 213 pripadnica lepšeg pola: zašto ova ugledna ustanova ne bi urgirala kod državnog sekretara da uveze barem sto hiljada mladih i zdravih muškaraca? Ženska istraživanja, koja su inokosna ali ništa manje merodavna, govore da ovoj zemlji nedostaju muškarci. S tim što se one ne bi ograničile na Aziju, kojoj svaka čast, ali uvoziti priplodne građanke/građanke samo sa jednog kontinenta dovodi ostale kontinente u neravnopravan i u neprijatan položaj: oli su devojke iz Afrike nedostojne da vode ljubav sa seljačijom iz Srbije i da ih naše babice porađaju? gde je Latinska Amerika, pa i obična Amerika, odakle bi mnogi momak, možda crnac, možda ne, ali sav u dugovima i bez posla, rado došao u Srbiju radi stvaranja potomstva preko potrebnog državi, a i radi vlastitog prijatnijeg života!
Vođen možda pomalo i ličnim afinitetom prema kćerima Azije, onako glatkorukim i glatkonogim, sa onom ugalj-crnom kosom koja se sjaji i koja zvoni dok ju vlasnica raščešljava, državni sekretar opredelio se za ovo prirodno nalazište, ali je uradio i sociološku studiju – koliko ljudi u državnim nadleštvima ćute i samo mole boga da ne budu neki izbori i da ih niko ne pomeri iz njihove zavetrine i hladovine! Čovek je u par meseci službovanja proučio veru budućih naših snaja i budućih supruga (kome se posreći), veruju u Budu (kršt. ime Budimir? Budislav?), blisko nam je već i ime Budino pa bilo ono hrvatskog (Budiša) ili slovačkog porekla (Budihna), uglavnom je sekretarčik mrežu razapeo više preko parohijanki budističkih sela nego preko školovanih Azijatkinja: ove prve imaju kako se blagoizrazio kult rađanja, što nama ovde baš i treba. Umesto fotografija budućih đuvegija u Aziju bi trebalo samo poneti spot Koštuničine vlade: kad sirotice budu videle da ovde nema monsuna, da nema zemljotresa, da nema cunamija, ali ni suše od koje tamo vene indijska konoplja kao i sve drugo, udaće se za onoga u koga državni sekretar uperi svoj sekretarski prst, makar ženiku lice sjehalo što bi Rusi rekli v storonu, samo da se ratosiljaju vulkana, kojekakvih epidemija i nemaštine.
Zamysel državnog sekretara kome mnogi prebacuju da je rasista, fašista i šta ti ja znam, upravo je antirasistički, jer počiva na mešavini rasa, Azijatkinjama lepo, našima isto lepo, državi još lepše: stižu novi đaci od kojih mnogi biće samofinansirajući a koji zahvaljujući toj možda i preplaćenoj školi uveliko ima da prestignu rođenu majku po znanju maternjeg tj. srpskohrvatskog jezika. Državi je potreban masovan novi naraštaj, da obnavlja našu u korov zaraslu industriju, da muški melezi idu u VS i da povrate Kosovo, što je rodonačelnik srpskog lebensborna želeo da postigne oružanom silom i hrabrošću od koje se Albancima i njihovim patronima ledi krv u onim njihovim žilama, ali je u kobni čas odustao!
Multidisciplinaran kako ga bog stvorio sekretar je zamislio i preporod stočarstva, ali u tu svrhu ne bi upotrebio neveste čiji zadatak zna se šta je: iz Azije je bio rad da uveze čitave porodice, mlade parove koji već imaju vakcinisanu decu, njima bi sekretar kao neki novi Mojsije nastanio naše opustele pašnjake, od države dobijene ovce dvojanile bi se i trojanile kao u Starom zavetu, država bi dala matične zapate marve i živine te bi okolna sela (u kojim bi taman nicalo prvo sekretarsko pokolenje) bilo opskrbljeno zdravom hranom. Sve što pretekne, pravac grad, da ovo življa što ipak imamo malko ojača i podmladi se koliko ko uspe.
Na državnog sekretara u čijoj se glavi rodila ideja uvoza žena iz Azije radi priraštaja srpskog stanovništva obrušilo se i staro i mlado, pa je autor predlog mirno i dostojanstveno povukao dok se stvari još malo ne pogoršaju.
A šta se zapravo zbilo?
Tumačeći duh vremena (u čemu nije baš toliko ni promašio) sekretar je dobrozhelatel’no smislio kako da jedvatinjajući naš priraštaj, muklo samaštvo i neiskorišćene pašnjake pretvori u raj. Je li ovo restl himlerovskog sna o fabrikovanju dece odabrane rase? Ne. Srbija je u drž. sekretaru dobila svog prvog utopistu, Englezi i Francuzi su s tim istrčali pred rudu u bog te pita kom veku, naše je vreme sad. Možda bi Utopiju samo trebalo usavršiti sa par amandmana, poput onog sa početka ovog teksta.
1. Srbija će do 2058. uvoziti žene kadre (vlasne) da rađaju zdravu čeljad, ali će na zahtev zakonom propisanog broja pripadnica ženskog pola uvoziti i momčadiju takođe pregledanu da nemaju kakve posledice obostranog epididimitisa i sl.
2. Sve rase i kontinenti ravnopravni su u radodavanju rasplodnog materijala Srbiji, bez obzira na versku, političku i nacionalnu opredeljenost tih kontinenata.
3. Prednost, ipak, naravski, imaju zemlje čije je stanovništvo pravoslavno. Po koeficijentu verske poželjnosti na drugom mestu je budizam, na trećem Jehovini svedoci, koji su toliko puta već bili na pragu naših kuća, pa naša anglikanska braća itd.
4. Deca potekla iz mešovitih brakova mogu (kad se zakonski zadevojče/zamomče) zasnovati porodicu jedino sa čistokrvnim Srbinom ili Srpkinjom, kako bi se izbeglo tzv. razvodnjavanje rase i kako bi se smanjila verovatnoća ma i umerenog rodoskvrnuća. Na primer: Srbin i Vijetnamka dobiju sina i kćer (premda je malo dvoje, ali na primer), sin ne treba sad da se ženi nekom novouvezenom Vijetnamkom, čak ni meleskinjom poteklom od Srbina i Azijatkinje, jer bi se time udeo dragocene i neusporedive srpske krvi iz pokolenja u pokolenje smanjivao, što bi jednog lepog dana dovelo do našeg bezglasnog iščeznuća u nepreglednom moru Azije.
