Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Raša te večeri beše doneo novu jamahu da je isproba uživo: motrio je gde bi ju mogao odložiti ako pre prvog akorda udari Srbin na Srbina
U još prazan kafić gde ćemo Raša i ja svirati od deset uveče do dva ujutro ulazi nama nepoznat građanin, hod mu je odveć celeustremlennyi da bismo ga shvatili kao prvu gostinsku lastu, Raša štimuje novu jamahu koja treba svoju kakvoću i cenu da opravda u prepunome ako nam se posreći lokalu, pridošlica ide ka meni, ovaj građanin nije nameran da hvali moju novinarsku utrudbu niti da me angažuje za krsnu slavu, naooborot, tako i bi: „Gospodine Živkov, ja sam taj… – i reče svoje prezime – došao sam da se upoznamo, pa kad sledeći put budete pljuvali – …da znate koga pljujete…“
U svojoj hiperprodukciji jedva sam se setio prezimena veleoštećenog, kažem da ga nisam pljuvao nego sam komentarisao jednu jedinu njegovu rečenicu objavljenu u takozvanim medijima, ne, ne, pljuvao sam ga, on je bio na putu, ali je njegova ćerka plakala, rekao sam da mi je zbog toga veoma žao, i jeste mi bilo žao (mada sam docnije ogorčeno mislio – pa tata je svojim poslom obezbedio tolike prijatne stvari, e, jedne nedeljne večeri bilo je par sekundi neprijatno), da li znam ja ko je on, treba prvo to da se raspitam, nije bio momenat da mu objašnjavam moju poetiku (o javnim ličnostima baš mrzim da znam bilo šta što nije opštepoznato), on i moj poslodavac su kumovi, da li sam to znao, ne, nisam to znao (a i da jesam znao pitanje je bih li se podvrgao autocenzuri), eto, sad znam, i sreća je moja, dometnu, što smo sada na kumovoj teritoriji, kumovoj takoreći slami, inače bi drukčije sa mnom razgovarao…
Nezaštićeni svedok Raša merkao je mesto na koje bi sklonio ganc novu jamahu ako se etička rasprava izrodi u nešto manje načelno, ali je rasrđeni kum posle uručenog mi ukora i blage pretnje otperjao, par minuta potom eto ti mog starog poznanika, istančanog muzikoznalca i odličnog klijenta, svratio je samo da mi kaže kako ga (navodeći prezime mog pređašnjeg sagovornika) zna od osnovne škole, sad je čuo šta se desilo, čoveče, još jedan ukor pred isključenje, pa ja pišući i zastupajući vajni javni interes prenebregavam vlastiti interes, pilim ionako natrulu granu na kojoj sedim i sviram, danas me (12. decembra) na mobilni zove kurir državne li nedržavne li ustanove, šef mi je napisao pismo, gde da mi ga skoroteča dostavi, nemam predosećanje da me zovu na prijem, verujem da ću nakon dva pomenuta usmena ukora dobiti jedan crno na belo, i meni se dakako može reći „pa dobio si i previše komplimenata za svoj rad u kojem, budi pošten, ima demagogije bezmalo koliko i u radu političara, sad ispij tih nekoliko rakijskih čašica žuči i ne zapomaži“, može mi se to reći, ali se polis ispostavlja kao premalen za moje pisanije: 1. načelnika koji mi je poslao pismo poznajem lično, 2. stanujem dvesta metara daleko od prvopomenutog poslodavčevog kuma, 3. lider jedne partije poverio je našoj zajedničkoj drugarici da sam se izvitoperio, proigrao sam njihovo poverenje, 4. jedne je večeri nas četvoricu muzičara razočarao šef države (znate to: predsednikov drug pozvao nas je za predsednikov sto iako smo već svirali građanima koji su nam bili dali dvadeset evra, te smo građane napustili i stali mirno ispred predsednika koji je rekao da nema vremena ni za jednu pesmu, predsednikov drug nije rekao: „Boki, ja sam ljude zvao, sedi još pet minuta!“, nama je sledilo da se tako isikterisani/izsikterisani vratimo pučanstvu koje smo brzopleto bili ostavili ne bi li se predsednički astal malko razgalio), nepriliku sam opisao u novinama, predsednik je te večeri izgubio četiri glasa na izborima, ja sam izgubio ako se tako može reći predsednika, lišio sam se potencijalne predsednikove naklonosti, ni luk jevši ni luk mirisavši gostioničar mogao bi s punim pravom da mi očita: „Hoćeš ti da sviraš, ili da mi rasteruješ najbolje goste!“…
Shvativši da srljam iz štete u štetu, iz neprilike u nepriliku, okrenuo sam se onome što tišti obične ljude na čelu sa potištenim mnome, jel se tako kaže? Postao sam doušnik inspekcije i prijavio nepoznate komšije poradi toga što su trima žardinijerama okupirale legalno parking mesto, inspektor zna napamet i inkriminisanu adresu i zna napamet dosadnog mene koji mu jednom u dve nedelje banjavam u kancelariju da se raspitam kako napreduje moj predmet; projekat borbe protiv žardinijerista nazvao sam u sebi „Malo Kosovo“, od avgusta do evo decembra ništa se nije desilo, sam sebi izgledam kao Koštunica, inspektor je moja Sanda Rašković-Ivić, i nas dvojica, bivajući pri tome stalno u pravu, ne mogasmo dosad baš ništa, jednog me dana inspektor zovne u zajednički takoreći obilazak, istraga započeta povodom zaposedanja drugih doduše ali isto javnih površina dovede nas u nov kafić, vlasnik me podseća na Makavejeva, inspektor mu govori vi, lažni Mak državnome službeniku ti: „Ja imam dozvolu, nego ti nemaš muda da ideš kod drugih, jer znaš ko iza njih stoji…“ Ne ulazeći u raspravu o mudoimanju inspektor kaže da će sa svima razgovarati, malo docnije će mi poveriti da mu je ovo jedan od najprijatnijih razgovora u karijeri i pitaće bih li sa njim na terenu proveo jedan radni dan, meni se kafedžija nije zamerio, ali mogao bih ja njemu da se zamerim tako što bih opisao kako divani sa državnim službenikom, pa da mi se jednog dana i on ljutito unese u lice…
Biste li vi uopšte čitali „Jedan dan inspektora Kuzmanovića“ a iz moga unekoliko deprimiranog da ne kažem baš poplašenog pera?
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve