Pad helikoptera sa šest članova posade i medicinskog osoblja i jedna petodnevna beba obeležili su nedelju za nama.
Uzrok nesreće će, nadam se, otkriti stručna komisija koja je oformljena tim povodom. Međutim, pitanje koje se nameće danima glasi: kako su mediji izveštavali o ovoj nesreći?
Odgovor na ovo pitanje sastoji se od dva dela, ali glasi: Pogrešno!
Prvi deo vezan je za standardne profesionalne uzuse i tačnost izveštavanja. Kao što znate, sve informacije je neophodno proveriti, bez obzira na prirodu izvora, makar on bio iz jednog ili oba ministarstva koja su bila nadležna za ovu humanitarnu misiju. Poruke iz Ministarstva zdravlja ili Ministarstva odbrane nisu smele biti toliko pouzdane da ih novinari ne provere. Tako je došlo do zaista velikog propusta, čak i kod novinske agencije Beta, jer je objavljena neproverena informacija da je helikopter sa petodnevnom bebom iz Novog Pazara sleteo na aerodrom u Surčinu. Ova neistina je papagajski preneta u više medija, pa se još jednom pokazalo da, uprkos savremenim sredstvima komunikacije, novinari ipak vole staro dobro prepisivanje. Bilo je dovoljno jednostavno nazvati nekog na aerodromu ili poslati reportera i bilo bi jasno da nešto ipak nije u redu.
Zabunu je najverovatnije izazvao odlazak ambulantnog vozila, koji je protumačen kao odvoženje bebe. Međutim, vozilo je otišlo jer čekanje više nije imalo smisla. Helikopter se srušio u nesreći izazvanoj najverovatnije ekstremno lošim uslovima za letenje.
Društvene mreže takođe nisu bile od velike pomoći. Televizijske ekipe su se uključile ispred Instituta za majku i dete – gde je sve bilo spremno za prihvat bebe. Poneke novine, poput „Naših“ ili novosadskog „Dnevnika“, ovu dezinformaciju o spasavanju su vukle čak do sutrašnjeg izdanja. „Upecali“ su se i RTS i „Blic“, ali u elektronskim izdanjima, pa je danas pitanje šta je od informacija ostalo na sajtovima. Mediji danas mogu da brišu svoje brljotine u elektronskim formatima.
Ovaj deo pogrešnog izveštavanja o nesreći lakše je opravdati. U nedostatku proverenih informacija, moguća su nagađanja i insinuacije koje se kasnije pokažu kao netačne. Činjenica da je bilo i medija (poput B92) koji nisu automatski prepisali agencijske vesti govori da je ipak bilo moguće proveriti tačnost, tim pre što se nesreća odigravala u Beogradu.
Drugi aspekt netačnosti mnogo je kompleksniji. On se tiče ustaljenog načina komunikacije između sredstava informisanja i Vlasti. Naime, gotovo sva ministarstva, a naročito vojska i policija – glavnim medijima serviraju „suvu ekskluzivu“, a oni tabloidizovani gladni su ovakvih sadržaja, koji postaju zamena za autentično istraživačko novinarstvo. Izem ti ekskluzivu koju ti dojavi PR ministarstva, pa se posle toga, gle slučajnosti, novinarske ekipe pojave u cik zore kad hapse Miškovića ili Kosmajca. Novinari su dan ranije snimili na autoputu ministra policije koji je imao potrebu da se slika pri hapšenju otmičara dvogodišnje devojčice iz Beograda. Čestitao bih policajcima na profesionalnosti, a siguran sam da bi oni zadatak obavili i bez prisustva ministra koji je želeo odmah tu, na licu mesta svoje minute u medijima.
U uslovima nulte vidljivosti, herojska posada helikoptera koji se srušio bila je izložena neverovatnom pritisku. Pitam se da li je barem promil pritiska dodala potreba ministara da sa medijima sačekaju sletanje na Surčinu.
Ova tragedija mora da nas nauči da složene poslove u vezi sa bezbednošću moramo prepustiti profesionalcima, jer tu ministri i mediji u cilju političkog marketinga uvek predstavljaju faktor dodatnog rizika. Kada budem leteo avionom, pio mleko (sa ili bez aflatoksina), našao se u poplavi ili snežnim smetovima – želim da o meni brinu stručni i osposobljeni profesionalci, a ne političari. Lekcija za medije takođe je veoma jasna – ekskluzivne informacije su one koje Vlast ne želi da objavi ili želi da zataška. One „ekskluzivne“ vesti koje vam serviraju, od vas prave poslušne izvođače radova političkog marketinga.
Za mene bi danas ekskluzivna vest bila – ko je sve bio na Surčinu i dočekivao helikopter koji se srušio? Opomena za političare i medije veoma je ozbiljna i meri se brojem od sedam izgubljenih života. Da se razumemo veoma dobro, jer Premijer kaže da „ne dâ Gašića i Lončara“ – niko ih ni ne traži, niti optužuje za nesreću. Ovde mora da se podvuče crta ispod zloupotrebe medija u neprekidnoj političkoj kampanji, pa je čak vidljivo i nadmetanje među ministarstvima. Istovremeno, ovo je packa medijima koji su pristali da ih hrane na kašičicu.
Za kraj, evo dela govora koji je doktor Nermin Duštinac održao na sahrani svojih kolega u Novom Pazaru:
„U zemlji u kojoj je normalno da deca rađaju decu, gde kiša odseče jedan kraj od sveta, gde šest junaka u borbi za jedan petodnevni život postaju ptice bez krila u višedecenijski starom helikopteru, postoje i ljudi koji su spremni da se žrtvuju za druge, koji vole, jer znaju da ljubav može spasiti svet.
U zemlji gde je važno gde će helikopter sleteti, a ne i da li će sleteti, ima pojedinaca spremnih da polože svoj život u ime humanosti.“
