Sticajem za mene prijatnih okolnosti, tekst koji počinjete da čitate nastaje u Subotici, tačnije na Paliću. Predvečernji je sat, i malopre sam se vratio iz centra grada, gradskim autobusom, linijom broj 6. Subotica je, štono bi se reklo, mentalitetski „Evropa“, i to tzv. Ustavni sud Srbije neće moći da joj ukine, mada vidim da se trudi. Kako god, svakog jula sam ovde po nedelju dana, neretko dolazim i u druga doba godine, i primećujem: autobusi na ovoj „kičmenoj“ gradskoj liniji su u načelu „švajcarski“ tačni, uredni i čisti, popunjeni taman koliko treba, retko ko stoji. Putnici ulaze na zadnja vrata i kupuju karte kod „sedećeg“ konduktera, a oni koji imaju mesečne markice mogu i na prednja, pokazavši markicu vozaču. Dvoja „srednja“ vrata služe za izlaz. Gužve i nesporazuma, koliko vidim, nema. Nešto južnije, u Novom Sadu, glavnom gradu Vojvodine (šta god o tome mislio tzv. Ustavni sud Srbije), i jednom od dva grada u kojima živim, konduktera nema, ali pravila su jasna: putnici ulaze na prednja vrata i kupuju karte od vozača ili mu pokažu markicu, dočim ostala vrata služe za izlaženje. Vozači, doduše, na usputnim stanicama, da se ne bi stvarali „čepovi“, uglavnom tolerišu i ulaženje na srednja vrata, ali samo putnicima koji imaju markice. Istini za volju, vozač sa svog mesta ne može videti je li ta markica kojom mu neko izdaleka maše važeća, ali zato su tu česte kontrole, pa je zdravo rizično „švercovati“ se, i postotak putnika bez karte je drastično smanjen. Nekih većih problema oko svega ovoga takođe nema.
Još malo južnije, u Beogradu, ovih dana izbija prava ulična revolucija oko novog, pooštrenog „Bus plus“ režima ulaska, izlaska, kontrole i naplate. Na prvi pogled, ovo što „busplusovci“ i njihovi pokrovitelji iz gradske vlasti žele liči na novosadski i subotički model. Oh, pa nije li to onda nešto baš herclih i za svaku podršku? Ma da, baš koliko i ideja pileta da ugradi silikone. Zašto je to stvar tobože slična, a zapravo upravo suprotna? Iz najmanje dva fundamentalno važna razloga. Prvi se tiče samog Beograda: taj je grad daleko veći od Novog Sada ili Subotice, i pri tome sasvim drugačije (teže, neprohodnije) konfiguracije i saobraćajne infrastrukture. Nešto što funkcioniše na jednom mestu, ne mora da funkcioniše na drugom. Ko ne veruje, neka pokuša da zasadi palme u Oslu. Drugi je razlog, međutim, tu mnogo važniji: neki bitni aspekti „Bus plus“ sistema od početka su zamišljeni kao bespravna represija nad putnicima, imali oni voznu kartu ili ne. Ovaj najnoviji, „viši“ nivo kontrole tu je represiju digao na sasvim nepodnošljiv nivo, i ta se situacija u julskom prestoničkom pretis-loncu mora prilično brzo okončati ili razumnim odustajanjem nadležnih od tog teškog oblika organizovanog ludila ili posvemašnjim, verovatno i haotičnim (ras)padom tog sistema; ako ne ide drugačije, onda i padom gradske uprave koja iza njega stoji. Da, znam šta govorim; da, znam aprijatne političke konsekvence svega toga; ovo je, međutim, doteralo do one tačke kada se radi o ili–ili. Ovaj grad postaje gadno pretesan i za „nas“ i za „njih“.
Ideja pravljenja „graničnih prelaza“ na strateškim punktovima u gradu, gde dežura permanentna kontrola i trkeljiše sve putnike redom, a za to vreme autobus stoji u stanici (svaki autobus!) dok drugi čekaju na red iza njega kao da su na jebenom Horgošu ili Batrovcima, naprosto je nešto onkraj zdrave pameti. To je sadističko iživljavanje na delu, i svaka je vrsta nenasilnog otpora tome apsolutno legalna i legitimna. Na stranu što je ovakvo nešto naprosto nezamislivo bilo gde. Hajde sad, možda nešto slično i postoji negde duboko u „trećem svetu“, a u razvijenom, nema šanse. Neopoziva ostavka i trajni nestanak iz javnog života genija koji stoji iza ovoga najmanje je na šta kao poniženi i uvređeni građani i putnici imamo pravo kao na zadovoljštinu – i to je vrlo ženerozna solucija, jerbo je dobrohotna zamena za prisilnu hospitalizaciju koja bi, realno, bila mnogo primerenija težini ove sociopatske svinjarije.
O drugom trajnom sociopatskom ispadu već sam ranije pisao na ovom mestu: to je frka oko iz malog prsta isisane obaveze „validiranja“ mesečne karte za neograničeni broj vožnji. Pažljivo pratim ponašanje putnika, i jasno je da je ta stvar pukla (kao što već neminovno puknu neprirodne i blesave, ili naprosto prebezobrazne ideje): ni polovina ne „validira“; često ni trećina. Pri tome je jasno da to mahom nisu ljudi koji se „švercuju“ nego putnici kojima ne pada na pamet da se cimaju za nešto što im uopšte ne treba u životu, a koji su svoju građansku i putničku dužnost uredno ispunili na kiosku, uplativši pare za ceo mesec. I ja sam od takvih: uredno plaćam svoju kartu, ali nikada nisam, i nikada je neću „validirati“. Mogu Đilas i Ožegović lično da me jure po autobusu – nema šanse da IKADA prislonim svoju uredno kupljenu markicu na njihovu usranu mašinu! Pardon my French, ali bojim se da je jedino ovakav uličarski diskurs primeren situaciji, a možda im je samo on i razumljiv. Sada je progresiranje drskosti i ludila uvrhunilo: „Bus plus“ i njegovi pokrovitelji javno prete putnicima da će linije na kojima se slabo „validira“ biti ukinute! S kojim pravom?! Gradski prevoz je javni servis, deo gradske infrastrukture; za mrežu linija relevantan je jedino broj putnika, i to stvarnih, a ne virtuelnih! Stvarni su, dakako, svi koji se nalaze u nekom vozilu, „validirali“ ili ne. Na ovakve pretnje i ucene jedne ili posve pomahnitale ili posve korumpirane klike takođe se može i mora odgovoriti svakom legitimnom formom građanske neposlušnosti.
I još nešto za kraj. Nisam mislio da ću ovo ikada napisati, ali kad porazmislim, možda je ipak bolje da Beograd preuzmu Aca Vučić i ekipa?! Otkud mi sad to? Pa lepo: ako će već neko da me šikanira i ponižava, mirniji sam kad mi to radi neko od koga sam na to navikao, i od koga bolje ni ne očekujem. Verujem da smo se odlično razumeli. Čekam vas na Horgošu, tamo kod Ušća.
