Nepravde: Žvrljanje istorije i spomenika
Još od vesti da će zastava Kosova da visi u Bogorodičinoj crkvi u Parizu, strasti se ne stišavaju, a, prirodno, postale su još žešće nakon što smo videli raspored sedenja na proslavi veka od pomirenja u Velikom ratu.
I sadržaj „Vremena“ bio je i biće i u ovom broju, kao i u komentarima dana na našem sajtu, dobrano začinjen ovom temom.
Vučić je u Pariz otišao kao predstavnik države pobednice u Velikom ratu, a niko nije ni očekivao da će pitanje Kosova biti rešeno u Parizu, ovom prilikom, i zastava, pa ni mesto sedenja, tu ne igra nikakvu ulogu. To i Vučić zna, samo treba o tome da obavesti i svoje ostrašćene jurišnike, da od spoljnih manifestacija ne prave unutrašnju politiku. A to se, eto, događa već nedelju dana uz sasluženje opozicije koja bi najsretnija bila da je Vučić stajao u ćošku umesto što je sedeo bilo gde.
A onda se pojavio da dosoli i Hašim Tači tvrdeći da je u Parizu maltene imao konstruktivne razgovore s Vladimirom Putinom, a portparol ruskog predsednika je naglasio da je Putin uspeo po minut-dva da razgovara sa mnogima od 70 lidera država koji su prisustvovali svečanosti povodom stote godišnjice Prvog svetskog rata.
Predsednik Rusije Vladimir Putin i predsednik SAD Donald Tramp nameravaju da razgovaraju na marginama samita „Grupe dvadeset“ u Argentini, rekao je zvanični predstavnik Kremlja Dmitrij Peskov.
On je dodao da je razgovor lidera bio kratak i da su bukvalno „razmenili nekoliko reči“.
Tako je Peskov ilustrovao skup u Parizu i očekivanja od njega, objašnjavajući da je bila reč o pukoj ceremoniji, neprikladnoj za ozbiljne razgovore, u kojoj smi mi, istina, ispali grbavi, poniženi kako neki tumače, a nema ni naznaka da bi neko mogao da odgovara u diplomatskom lancu koji je morao da zna sve detalje protokola, da se pravovremeno žali, demaršira, protestuje i preduzima druge uobičajene radnje, pa eventualno u Pariz da pošalje neku „treću violinu“ kad je već Srbiji pripao treći red sporedne bine.
Francuski ambasador u Beogradu izvinjavao se, a neke naše delije prebrisale su tekst na tek restauriranom i opranom spomeniku Zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu – sve u čast skore posete Makrona Beogradu – pa je od utorka ujutro oblepljen nekim kesama da se žvrljotine ne vide.
Dežurni utešitelj srpskog pučanstva, ruski ambasador u Beogradu, Čepurin, na Tviteru je prokomentarisao i rukovanje Hašima Tačija s Vladimirom Putinom.
„Vidimo da se kosovska specijalna operacija diplomatija u hodniku nastavlja, premestivši se iz Njujorka u Pariz. To ne utiče na stav Rusije ni na koji način, a i ne može da utiče u principu“, napisao je on.
Isto važi i za ove naše. Nisu ni oni od raskida s hodničkom diplomatijom, samo što su, kao i Tači, skloni da to presretanje predstave kao veliki uspeh. „Srbi su veliki narod“, rekao je Tramp Vučiću pred svedocima (najmanje 20 svedoka, tvrdi naš predsednik), a dan pre toga Tramp je pobrkao Balkan i Baltik.
Bezakonje: Vladin izborni adut
U opširnom lamentu o skupu u Parizu Aleksandar Vučić došao je do daha i pozabavio se i drugom temom.
Čestitao je penzionerima koji su dobili penzije više nego što su ikada bile i dodao da će uskoro, od prvog januara, policajci i vojnici imati više od 20 odsto veće plate nego što su ih imali pre umanjenja 2014. godine.
Dodao je da će biti povećane plate i ostalima u javnom sektoru, nekima devet, 10 do 12 odsto i naglasio da je upravo napredak ekonomije posao kojim se država bavi.
S tim u vezi vredi istaći da je država izbegla da donese zakon kojim bi penziono pravo i prinadležnosti bila neka vrsta ugovora između države i građana, već je propisano da te odnose i iznose određuje vlada.
Isto, ili bolje rečeno nešto slično, dogodilo se sa novim odlaganjem primene platnih razreda za zaposlene u javnom sektoru. I tu će vlada da arbitrira umesto da utvrdi jasna pravila kojima se za isti ili sličan rad i s određenim nivoom stručnosti plaća jednako.
Očigledno je da ulazimo u izbornu godinu ako opštih izbora bude u 2019. godini (ili u predizbornu ukoliko izbori budu 2020. godine, što je, konačno, krajnji rok) i da izvršna vlast ne želi da ispusti iz ruku glavni alat u „izbornim radovima“ – uticaj, direktan, na ogroman broj glasača, bolje reći njihove džepove.
Kad bi penzije i plate u javnom sektoru bile određene zakonom, vladi bi bilo oduzeto glavno manevarsko polje u bitkama za glasače.
Umesto In memoriama: Odlazak vrhunskih novinara
Za novinarstvo u Srbiji još se ne zna da li je već na samrti i o tome se vode i učene i neuke, a uglavnom političke
rasprave.
Novinari, međutim, sigurno umiru. U dva dana naše redove su napustili Velimir Ćurguz Kazimir (70) i Boro Krivokapić (69), dva vrlo istaknuta predstavnika esnafa koji su služili na čast profesiji koju sada svako ko se dočepa nekog mikrofona olajava, omalovažava i uvlači nas u rasprave daleko od suštine našeg posla.
Obojica su, usuđujem se da kažem, bili iskreni prijatelji „Vremena“, i pripadali su krugu „dinosaurusa“, dakle, vrsti koja izumire, jer su, pored neki put banalnog novinarskog i uređivačkog posla, pisali knjige (Kazimir je i slikao) i trudili se da ostave dublji trag u kulturi i istoriji društva.
Boro Krivokapić je bio i potpisnik inicijalnog pisma kojim je počelo formiranje „Vremena“, a na upit da li bi se kod nas zaposlio, odgovorio je: „Ne, čini mi se da će tu morati puno da se radi.“ Kao i obično, bio je u pravu.
