Svako valjda u familiji ima nekakvog čestitog, brkatog strica, usukanog marksističkog idealistu i sanjara Vrlog Novog Sveta, umirovljenog trudbenika u iznošenom mantilu, veselnika koji je proživeo godine socijalizma zapravo negde na margini društva, ali ipak verujući da je u samom središtu Duha Epohe, i koji životari postsocijalizam – ako je nekako preživeo devedesete – lišen svega, čak i jedine slatke iluzije svog života: da je Neko i Nešto. I da će ga njegova deca nadmašiti, kao što će i deca njegove dece nadmašiti njih. Jer mi, naravno, svakog dana u svakom pogledu sve više napredujemo. A vidi ga sad: puši dve-tri kutije nekakve krdže dnevno, jede bez volje, mrzovoljiše i zdvaja nad zalutalim svetom, pasionirano gleda sve političke TV brbljaonice, a sve novine uredno čita u biblioteci, pošto nema para da ih kupuje, a u internet (s pravom) ne veruje.
Zamišljam jednog takvog našeg strica kako, saslušavši moju današnju priču, sjakti očima i trijumfuje: „hteli ste kapitalizam – evo vam ga! A lepo smo vam govorili!“ Tjah, dragi striče, šta da se radi: naš je problem ovako strašan baš zato što je sve zajedno iluzija i muka duhu – i ono u šta ti veruješ, i ono u šta veruju oni koji su se svetonazorno formirali oponirajući tvojoj veri, odavno već transformisanoj u jedan odbojni Kanon… Nijedan „izam“ nije prijatelj čestitog insana, i nikada to neće ni biti.
Elem, evo priče. Bilo je to, valjda, negde u osvit govnjivih devedestih: jedno je (do tada strogo lokalno) pivo odvažno krenulo iz Pančeva, forsiralo prvo Tamiš, a potom i Dunav, i u nekoliko pametnih i snažnih naleta pokorilo Beograd. Zvalo se Weifert, po čuvenom pivskom pioniru sa ovih prostora Đorđu Vajfertu. Ubrzo sam i sam postao njegov entuzijastični prenumerant: taj banatski hmeljni napitak bio je vrlo solidnog kvaliteta, ali to – da se ne lažemo – nije dovoljno da objasni njegovu tadašnju univerzalnu privlačnost, koja je tokom te decenije samo rasla. Pančevački nektar imao je nešto više od samog sebe: naprosto je emitovao neki novi i „svetski“ šmek, tako drugačiji od predobro znanih, nekako sindikalnih i socrealističkih bipova, rogonja, jagodinskih čiča i ostalih koji su do tada harali. Naročito predano sam u prodavnicama preturao po gajbama tražeći zelene flaše Weiferta: zeleni Weifert bio je vrhunac mog životnog glamura u divnim sezonama tipa 1993/94. Još ako se nađe tanjir-dva prebranca sa nekakvom žlundrastom parodijom mesa, veselju nikad kraja… Uzgred, mnogi misle da je to sa zelenim flašama – koje neki vole, a drugi, pak, izbegavaju – samo mit, no negde sam čitao tekst nekog hemičara koji je tvrdio da razlika u ukusu objektivno ipak postoji, zbog različitog prelamanja svetlosti prilikom „sazrevanja“ piva, ili tako već nekako…
Enivej, taj nam je Weifert dolazio iz obližnje, a ipak tako drugačije varoši, iz grada s vrlo ozbiljnom industrijskom (a bogme i intelektualnom) tradicijom. Uostalom, pivara koja ga je pravila postoji još od pradavne 1722, što možda nije impresivno za tamo neke Belgijance, ali je u ovom kraju sveta upravo senzacionalno. Sve druge vojvođanske pivare su mlađe, a o onim srbijanskim da se i ne govori: to su prava dečinja. Kao da je i ta neupadljivo a ipak jasno isticana Tradicija, kombinovana sa imenom-amblemom jednog ozbiljnog industrijalca, značila i neko zavodljivo obećanje budućnosti: Jednog Dana, iskobeljaćemo se iz ovog dubokog blatišta ratova, izolacije i mutiranih posmrtnih ostataka soc-sam iluzije; Weifert kao da je k nama već dolazio iz takvog nekog sveta, kao prijatno gorkasti avans.
Pa dobro, šta je bilo posle? Eh, posle… Posle su došle tranzicija i privatizacija, pa je Pančevačka pivara prodata turskom Efesu, a onda je Efes svoj deo prodao Hajnekenu, ili su pak udružili snage, kako već ono beše? Kako god, ovi Veliki Igrači iz Velikog Sveta poseduju i pivare u Novom Sadu (bivša MB) i u Zaječaru, pa su odlučili da im je ova u Pančevu višak, jer ionako značajno smanjuju proizvodnju i broj zaposlenih. Problem, jelte, zvan „veća ponuda od potražnje“. Golema glavobolja za svaki biznis. I šta sad biva? Prvo, u Pančevu se prvi put od 1722. neće praviti pivo. Većina pivara (je l’ se tako zovu proizvođači piva – pivari?) ide na ulicu, oni srećniji u pečalbu do Zaječara ili Novog Sada. Zgrada pivare ide na doboš, i – pazi sad – načelno, može da je kupi bilo ko, osim nekoga ko bi nastavio da proizvodi pivo. Pivara je, dakle, u svoja skoro tri veka preživela mnoge države, političke i ekonomske sisteme, careve, kraljeve, predsednike i maršale – ali tranziciju, bogme, nije. Ne znam – možda je to u redu, to jest, možda i nije „u redu“, ali je možda naprosto neizbežno. Neka o tome kvalifikovanije govore i sude oni koji – po prirodi ili zarad posla – svet gledaju više kroz brojeve nego kroz reči i slike. Mene buni nešto drugo.
Smrt pančevačke pivare, gle, nije i smrt Weiferta. On nastavlja da živi. Preseliće se – to jest: preselio se već – u Zaječar i Novi Sad, a sve drugo će biti isto. Besramno-degenskim japi jezikom to bi se kanda reklo ovako: brand name postoji i dalje. Ali, šta je to uopšte m.f. brand name, i šta je to što će biti „isto“? Može li se ono što smo pili u onim turobnim danima, i što nam je nekako mirisalo na bolje-dane-koji-će-doći, praviti igde izvan Pančeva? Može li se genius loci seljakati okolo kao nekakva kanta? U mom, biće već sasvim arhaičnom osećanju sveta – eto me najednom kako delim jedan čudan osećaj sa onim brkatim stricem – to nikako ne može biti. Može se tamo praviti neko pivo koje će biti bolje, čistije, kvalitetnije od Weiferta. Jedino što to ne može biti Vajfert. Dobro, znam: legalno može, ne sporim. Vlasnik je vlasnik svega, pa i imena. Ali on ne može posedovati ono što čini intimnu geografiju naših života. Vajfert je, dakle, iz Pančeva, kao što je Crvena zvezda iz Beograda, Takovo iz Gornjeg Milanovca, Gete iz Vajmara, a Magični Ćira iz Niš(vil)a. Hajneken je ozbiljna firma, ne sumnjam da zna šta radi, i ne sumnjam da će praviti odlično pivo. Ali znam da ga ja neću piti, sve dok se tako zove. Jer nekog reda, smisla i poštovanja mora da bude, ako razumete šta hoću da kažem.
